четвртак, 05. март 2015.

Exodus: Gods and Kings



Zaplet: Vođa jevrejskih robova Mojsije suprostavlja se egipatskom faraonu Ramzesu, pokrećući talas smrtonosnih pošasti i predvodeći 600.000 robova na sudbonosnom putu bega iz Egipta.

Glume: , , , , i .

Režija: .



Filmovi, koje režira kao da naelektrišu publiku i pre samog pojavljivanja. Jedni su spremni da dočekaju na nož bukvalno sve što ovaj reditelj stvori, očekujući valjda uvek novi Alien, Blade Runner i Gladiator, dok drugi, u koju grupu i sama spadam, se uglavnom preterano ne opterećuju i bez predrasuda čekaju da film izađe, pa tek onda daju svoj sud, posmatrajući isključivo ostvarenje pred sobom. 

Moje lično mišljenje je da je ovaj film unapred bio osuđen na propast usled više stvari, a to su da u poslednjih desetak godina ljudi, kao da bukvalno preziru epske ili istorijske spektakle, dok hrle da u bioskopima gledaju akcione heroje, koji takođe predstavljaju zabavu i filmove spremne da vas oduševe uglavnom samo specijalnim efektima, odmah mi na pamet pada Guardians of the Galaxy, film neverovatno ocenjen i od strane kritičara i publike, koji predstavlja običan letnji blokbaster, bez mnogo sadržine, kako i u pogledu zapleta, tako i u pogledu svojih likova, potom tema religije, koja i u 21. veku mnoge ljude ne samo da uznemirava, već ih dovodi i u stanje besa i agresivnosti, ali čini mi se i podstiče na licemerje, jer čime objasniti toliki uspeh The Passion of the Christ, koji je svojevremeno bio proglašavan izuzetno antisemitističkim, pa su opet ljudi, neuznemireni kritikama, hrlili da ga gledaju, dok je Exodus okarakterisan kao uvreda za nečija religiozna osećanja, kao i tendencija prosečnog čoveka da kupuje bioskopske karte kada prepozna imena glumaca, koji glume u filmu, a onda da "kuka" kako reditelj nije unajmio baš glumce iz tog podneblja, koji bi naravno koristili isti, ne jezik, već dijalekt, kojim se govorilo u baš tom trenutku istorije čovečanstva, nazivajući ga rasistom i šta sve ne, veličajući po pravilu starije filmove, koji su isto tako bili "politički nekorektni", osim ako vam zaista ne deluje kao jevrejski ili egipatski princ, a , kao egipatska kraljica, a pri tom zaboravljajući da idu da gledaju film sa američkog podneblja, čiji osnovni cilj jeste profit, jer jednostavno tako stvari funkcionišu u Holivudu. 

I dok mi je Ridley- jev film The Counselor ( recenziran u ovom postu ) bio teško razočaranje, a filmovi Robin Hood i Kingdom of Heaven ( ako slučajno niste pogledali, a volite slične filmove, obavezno gledajte produženu verziju, ne može se uporediti sa "iskasapljenom" bioskopskom ) pravo interesantno osveženje i nešto što uvek mogu da gledam, kada ne znam šta da gledam, a želim da uživam i ne opterećujem mozak teškim i mračnim filmovima, tako sam pristupila i ovom filmu, nadajući se, da će se naći u potonjoj grupi.


I nakon verovatno jednog od najopširnijih uvoda na ovom blogu, da se vratim na sam film iz uvodnog posta. Ne gubeći vreme, film nas odmah uvlači u priču o sinu i nasledniku egipatskog faraona, Ramsesu ( Ramzesu ) i njegovom navodnom rođaku, tačnije bratu od tetke, Mosesu ( Mojsiju ). Oni su odrasli zajedno i Mojsije predstavlja najbližeg prijatelja i savetnika Ramzesu i njegovog najpouzdanijeg generala, međutim sve će se to promeniti kada se između njih ispreči proročanstvo, koje govori o tome da će onaj, koji spasi vođu i sam jednog dana voditi, a kada se ispostavi da je taj spasilac upravo Mojsije, Ramzesu neće dugo trebati da na prvu naznaku priče, koja se pojavi o Mojsijevom istinskom, jevrejskom poreklu, pronađe razlog da ga otera sa dvora i pošalje u izgnanstvo i verovatnu smrt.

Mislim da su osnovi, pa i nastavak ove priče uglavnom dobro poznati svima. Biću iskrena, pa ću priznati da Stari zavet nisam čitala, niti sam neko ko proučava teologiju, a filmove sa biblijskom tematikom ne gledam tako često, pa sam otprilike ove osnove pokupila tokom detinjstva, a i dalje se sećam crtanog filma The Prince of Egypt i satirične verzije iz History of the World: Part I  ( odlična i kultna komedija - a ), te ovako "potkovana" predznanjem mogu reći da nisam imala neke epohalne primedbe na Ridley- jevu viziju o Mojsiju, deset biblijskih pošasti i nastanak deset božijih zapovesti. Po mom mišljenju u određenoj meri Ridley je doprineo novom aspektu dosta puta "prežvakane" priče, ali opet zadržavajući pitkost i površnost iste, ne zalazeći u tolikoj meri u detalje ili ne produbljujući konflikt, što možda i najviše zameram filmu, mada iskreno ovako nešto sam i očekivala i predvidela. Ono što bih istakla kao negativne strane su svakako uvođenje likova, koji nisu ni po čemu doprinelu razvoju radnje ili nekom novom aspektu zapleta, služili su uglavnom kao nešto više od statista, a za neke se činilo kao da ni sam režiser ( ili scenarista ) nije znao šta da uradi sa njima. Prvenstveno se kao primer ističe lik Joshua- e ( Džošue ), koga tumači , čija motivacija i svrha nam ni do samog kraja nije razjašnjena, a nerazumljivo je i unajmljivanje glumaca poput i , totalno neupotrebljenih, zarad uloga od po nekoliko manje više bitnih rečenica, koje je verovatno mogao izgovoriti bilo ko.


Sreća pa je fokus ipak na protagoniste, te je sa glumačke strane obavljen sasvim dobar, a na momente i sjajan posao od strane , koji zaista daje sve od sebe u svakoj ulozi, koja mu je poverena, retko ko kao ovaj glumac na ekran prenosi tu vrstu očajničkog besa, ponekad imam utisak da jednostavno ima tu karakternu crtu ( što nije daleko od istine ako ste upoznati sa životom ovog glumca ) i - a, koji možda u nekim scenama ipak odlazi predaleko i po mom mišljenju preteruje sa mačizmom tamo gde bih ja lično volela malo prefinjenije portretisanje egipatskog faraona, ali svejedno i dalje dovoljno upečatljiva performansa. Moja zamerka bi bila što malo više pažnje upravo nije posvećeno sukobu i komplikovanom odnosu ove dve ličnosti, pa se u jednom delu ipak stiče utisak da su želje da se snime što veličanstvenije scene bacile u zasenak druge aspekte filma, ali su dramatičnost i tragičnost ipak prisutne, naročito u odnosu ovih likova prema otelotvorenju Boga, koje predstavlja još jednu intrigantnu interpretaciju. Još jedna zamerka ide scenaristima i tiče se upotrebe rečenica u dijalogu između likova, koje su u pojedinim trenucima delovale toliko savremeno da se sticao utisak da se ne nalazite u vremenu faraona i piramida, već u bilo kojoj svetskoj metropoli 21. veka, te su kao takve prilično parale uši, malo veća arhaičnost bi bila dobrodošla. Kao što već napisah nisam u tolikoj meri upoznata sa Starim zavetom da bih mogla da pričam o diskrepancama u pogledu izvora, niti imam problem sa uzimanjem slobode prilikom tumačenja religijskih tema, isto kao što nemam problem kada istorijski film malo odluta od istinitih događaja, jer kada me nešto zanima obično se sama i informišem, a film može samo da mi posluži kao inicijalna kapisla interesovanja za određenu ličnost ili temu.



Vizuelno film predstavlja pravu poslasticu za vaša čula, jer su specijalni efekti zaista fantastični, čuvene pošasti, koje su napale Egipat su sjajno urađene, sa živopisnim i vibrantnim detaljima, a legendarni beg i razdvajanje mora je u pravom smislu epska scena u kojoj bi ja mislim i najveći skeptici uživali, ako se usude da to priznaju. Kostimima, a naročito šminci je posvećena izuzetna pažnja, a najupečatljiviji utisak ostavlja prikaz Mojsija i njegov sunovrat od snažnog i dostojanstvenog egipatskog princa, preko izgnanika, do proroka, koji inspiriše stotine hiljada ljudi i naposletku ostarelog čoveka, prožetog mudrošću i životnim iskustvom. Možda će zaista ova recenzija delovati pomalo subjektivno, to je na čitaocima da procene, ali meni ovaj film nije toliko loš koliko sam čula da jeste, možda ne predstavlja vrhunac intelektualnog stvaralaštva, ali ako su vam se dopali filmovi poput Troy i Braveheart ( još jedan paradoks, film ispunjen netačnim istorijskim podacima, od kojih je samo jedna nošenje kilta u 13. veku iako su oni postali popularni kao nacionalna nošnja tek u 17. veku, gde se akcenti graniče sa, ne neverovatnim, nego komičnim, gde se Škoti pojavljuju u sporednim ulogama, ako se uopšte pojavljuju, a heroja glumi čisti Australijanac, pa je film voljen i obožavan od strane publike ) moj predlog ja da pružite šansu i ovom filmu, možda će vas prijatno iznenaditi.

Zaključak: Mislim da bi u nekom drugom vremenu, ovaj film imao mnogo više uspeha, moj predlog je da ga pogledate bez unapred formiranih predrasuda, ako su istorijski ili epski spektakli nešto u čemu uživate, poput mene. On svakako ima svojih mana, ali su po meni one možda i "prenaduvane", sve zavisi od toga šta očekujete od jednog ovakvog filma, dok su vrline nepotrebno minorizovane ili gurnute u zapećak.


3 коментара:

  1. ja nisam ništa očekivala od filma, nemam vjerske osjećaje pa ih nije moguće ni povrijediti. eventualno me može nervirati pretjerana pobožnost u filmovima, a toga ovdje nema. da se razumijemo, nije film remek djelo, ali mi se svidio- zanimljivo mi je kako pokušava biti realan i ponuditi racionalno objašnjenje za sve (krokodili u nilu npr.), a prikaz boga me malo podsjeća na horore hahahaha
    sve u svemu, ne znam što je toliko podbacio budući je vizualno jako dojmljiv.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E baš to. Dobro si me podsetila i meni se svideo što je pružio logična objašnjenja za pošasti, zato mi se toliko i dopala scena `razdvajanja` mora, ljudi je nazivaju antiklimatičnom, a na mene bi baš negativan utisak ostavilo da se tu scenu uradili na tradicionalan način, ovako se osetila sila prirode. Čitajući diskusiju na imdb- u jedva da sam došla do par, koji su o samom filmu, uglavnom su o tome kako su glumci beli i kako ih ovakav Bog vređa, meni je to zaista fenomen. Ja se samo nadam da će izbaciti i produženu verziju, pošto originalno film traje oko četiri sata, verujem da bi bio još bolji i kompletniji, taman za kokice i maratonsko veče. :)

      Избриши
  2. ovja film m ije onako :jao sto je kristijanu trebla oda uzme ovu ulogu xD: ono gledljivo je, al nije to to..trebali su druge glumce odabrati da glume mojsija i ramzesa (po mom skromnom misljenju :P)

    ОдговориИзбриши