The Stuff Dreams Are Made Of

Još jedna godina je za nama, te je red da napravimo spisak knjiga, koje su meni obeležile 2018. godine, pa možda među njima i vi nađete neko omiljene štivo. Odlučila sam da ove godine ne pravim listu najgorih knjiga, najpre, iz razloga što sam mnogo pažljivije birala šta ću čitati. a drugo, odlučila da se ove godine okrenem pozitivnijem načinu razmišljanja, pa i da u tom duhu sastavljam ove spiskove. Očekujte u skorije vreme i postove o najboljim filmovima i serijama, koje sam gledala u 2018. godini.

Koliko sam samo dugo odolevala ovoj knjizi. Njena kupovina mi je bila još u planu na prošlom Sajmu, jer osim priče, oduševile su me i fantastično ilustrovane korice, što se ne može često videti na našim izdanjima. Međutim, kada sam knjigu videla uživo, najpre me je odbio neobičan font, a onda i činjenica da sam bila prezasićena kupovinom YA knjiga, koje mi ne bi ostavile neki trajniji utisak. Ali kada sam čula preporuke divne Adrijane sa Instagram profila adri_doing_things prosto nisam mogla da odolim ovoj knjizi, a kako je još na sajtu izdavačke kuće Dibidus u toku bio sajamski popust, a ja na Sajam knjiga ove godine nisam ni išla, plus je poštarina prilikom kupovine njihovih izdanja  besplatna, odluka je bila sasvim jasna. I mogu vam reći da nije bila nimalo pogrešna.

Patriša Hajsmit je u svom bogatom književnom opusu objavila dvadeset i dva romana i dve kratke priče. Roman "Talentovani gospodin Ripli" je izdat 1955. godine i za film je adaptiran nekoliko puta, uz verovatno najpoznatiju verziju sa Metom Dejmonom iz 1999. godine. Ovaj lik će postati toliko popularan da će se pojaviti u još četiri njena kriminalistička romana. Po njenom prvom romanu "Stranci u vozu" Alfred Hičkok je 1951. godine snimio istoimeni film.

Dejvid Mičel je autor za koga sam prvi put čula putem knjige Atlas Oblaka, tačnije istoimenog filma, snimljenog po knjizi, koji možda nije bio po svačijem ukusu, ali se meni neobično svideo. Naravno da sam želela da pročitam i knjigu, što mi je i dalje u planu, ali me je odvratilo to što mi je više ljudi reklo da je zapravo film bolji i da je knjiga pomalo spora i konfuzna, tako da je moje poznanstvo sa Dejvid Mičelom odloženo do trenutka kada mi je preporučena jedna druga njegova knjiga, a ona je upravo tema današnjeg posta. Inače, nešto malo o piscu, Dejvid Mičel je rođen 1969. godine u Sautportu, a odrastao je u Melvernu ( Velika Britanija ). Studirao je englesku i američku književnost, a nakon studija je godinu dana živeo na Siciliji ( blago li se njemu ), pa zatim osam godina u Hirošimi ( Japan ), gde je predavao engleski jezik. Trenutno živi u Irskoj ( baš zna da odabere ). 

Jedna mala lista stvari, koje želim da radim ove jeseni. Svake godine se sve više i više radujem dolasku ovog godišnjeg doba, ali ove godine verovatno i više nego inače. U vazduhu osećam dolazak neke pozitivne promene, a za mene je takva vrsta optimizma neuobičajna, tako da uživam u tom osećaju laganog zahlađenja, posmatranja prirode, koja menja svoje boje i u svim onim karakterističnim stvarima, koje smo opisivali u nezaobilaznom sastavu na početku svake školske godine. Bez daljeg odlaganja, stvari koje želim da radim i u njima uživam ove jeseni.

 Znam da se ne javljam više tako često i da pišem sporadično, ali bear with me. Želim da pišem kada imam inspiraciju i kada nešto zaista želim da kažem svojim postom. Zato sam i napustila sve koncepte, koje sam radila do sada, favoriti, wrap ups, preporuke, želim da pišem šta i kako mi dune, pa ako to neko želi da čita, odlično, ako ne, i to je sasvim ok. Ideju za današnji post sam konkretno dobila nakon ponovnog čitanja jedne knjige, koju sam hvalila dugi niz godina kao nešto prema čemu druge knjige iste tematike treba da se ravnaju. Oh, kako nisam bila u pravu.

Alis Voker je jedna od najistaknutijih američkih književnica i prva Afroamerikanka, koja je osvojila Pulicerovu nagradu za književnost, upravo za roman "Boja purpura". Knjiga je, takođe, adaptirana u režiji Stivena Spilberga i film, u kojem glavne uloge tumače Vupi Goldberg i Opra Vinfri, je svojevremeno bio nominovan za jedanaest Oskara. Sasvim je razumljivo što sam želela što pre da ga pročitam kada sam videla da će se pojaviti i na našem jeziku.

Džef Zentner je američki pisac za mlade, koji je svoj put započeo ostvarivši muzičku karijeru kao gitarista i pisac pesama, te izdavanjem pet studijskih albuma i pojavljivanjem na albumima muzičara, poput Igija Popa, Nika Kejva i Debi Hari. Inspiraciju za pisanje knjiga za mlade dobio je volontiranjem u kampovima za tinejdžere u Tenesiju, gde i dana živi, u Nešvilu. Knjiga "Kralj zmija" je njegov debitantski roman, koji govori o odrastanju i sazrevanju troje mladih na jugu Amerike.

Širli Džekson je američka spisateljica, čiji su radovi inspirisali pisce, poput Stivena Kinga, Nila Gejmana i Ričarda Matesona. Najpoznatija je, možda, po pripovetkama "Lutrija" i knjizi "Ukleta kuća na brdu", smatran jednim od najboljih romana o duhovima, koji su ikada napisani, a koji meni, na žalost, neprestano izmiče iz ruku u biblioteci. Knjiga "Oduvek smo živeli u zamku" se gotovo smatra klasikom američke književnosti i već se uveliko snima adaptacija u kojoj glavne uloge tumače Sebastijan Sten, Taisa Farmiga i Aleksandra Dadario. Moja očekivanja za ovaj roman su bila izuzetno visoka. Nadala sam se napetoj i jezivoj, gotičkoj drami, a sudeći po preporukama i recenzijama, delovalo je da je knjiga kao stvorena za mene. Međutim, kako to najčešće biva, knjiga, ne samo da moja očekivanja nije ispunila, već me je u potpunosti razočarala.

Verovatno ste primetili da mi na blogu manjka knjiga u poslednje vreme, ali zato filmskih recenzija nikada više. Izgleda kao da ne mogu nikako da pomirim jedno i drugo, pa se uvek opredeljujem kada je reč o ispunjavanju slobodnog vremena. Ovo je naročito bilo izraženo u februaru, toliko da me je na kraju mrzelo i da beležim, koje sam sve filmove ponovo gledala, pa sam pisala utiske samo o onima, koje gledam po prvi put. Takođe, prošli mesec mi je definitivno protekao u znaku glumca Tom Hiddleston- a. Moram reći da nikada ranije nisam bila neki njegov fan, iako sam nekako uvek bila u toku sa njegovim filmskim ulogama, ali nakon par podugačkih intervjua na YouTube, gde je diskutovao o filmu, pozorištu i uopšte umetnosti i životu, čovek me je definitivno "kupio" i inspirisao. Njegovi filmovi su mi bili jedan od načina da se oraspoložim, s obzirom da sam drugu polovinu provela uglavnom unutra sa temperaturom i bolnim grlom, koje još nije sasvim prošlo. Deluje mi kao da nas je virus sve pokosio, a ovaj sneg, koji je napadao kao da je sredina januara, definitivno nije pomogao. Trenutno sam u fazi, ne da očekujem proleće, nego žudim za letom i vrućinama od četrdeset stepeni. U svakom slučaju, nadam se da će mart doneti više pročitanih knjiga, a dotle, ovo su stvari, koje su me oduševile tokom prošlog meseca, ali i dve, koje nisu.

Verovatno već i vrapci na grani znaju koliko sam ljubitelj romana Džejn Ostin. Oni su neizostavni deo mog detinjstva, te je sasvim logično da obožavam da gledam i različite adaptacije ovih knjiga, kako one, koje religiozno prate izvorni materijal, tako i savremene, malo drugačije verzije. Tako sam došla na ideju da napišem spisak svojih omiljenih adaptacija i to ne po nekom naročitom redosledu, već onako kako mi padaju na pamet. Moram priznati da će se na listi naći nekoliko verzija onih najpopularnijih knjiga, a još uvek nisam naišla na adaptaciju "Pod tuđim uticajem" i "Mansfild park", kojom bih toliko bila oduševljena da je uključim. Znači ovo nisu sve adaptacije, koje sam gledala, već isključivo one, koje volim i kojima uvek mogu da se vraćam, a opet postoje sigurno i one, koje još uvek nisam gledala, pa možete očekivati i neku ažuriranu verziju u dogledno vreme. Pripremite se, spisak je poduži.

Ukoliko se već neko vreme družite samnom, primetićete promenu u naslovu mesečnih pregleda. U skladu sa nekim od ovogodišnjih rezolucija, odlučila sam da pišem samo o onim stvarima u kojima sam uživala tokom prethodnog meseca. Odaću vam malu tajnu, ovi mesečni pregledi mi obično najviše zadaju muka tokom pisanja, ne zato što ih je teško napisati, naprotiv, već zato što mi je dosadno da se vraćam na sadržaje, koji nisu zavredili jedan ceo post posvećen samo njima. Međutim, uprkos tome, zaista odgledam ili pročitam tokom meseca nešto čime sam toliko oduševljena da prosto želim da preporučim, ali ne i da to analiziram i seciram u posebnom postu, već samo, na neki način, da podelim radost. I upravo ću se truditi da o toj kategoriji pišem u ovim postovima. 

Arto Pasilina, rođen 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, je jedan od najznačajnijih finskih pisaca, Ujedno je i najprevođeniji finski pisac, zbog čega se često smatra najzaslužnijim za pažnju, koju svetska javnost posvećuje finskoj književnosti. Najpoznatiji je, upravo, po romanu "Godina zeca", izdatog 1975. godine, koji je stekao status bestselera u Finskoj i Francuskoj, od tada je preveden na 18 svetskih jezika, osvojio je dve internacionalne nagrade i dva puta je adaptiran. Osim "Godine zeca" njegovi najpoznatiji romani su još "Sretan čovek" ( 1976 ), "Mlinar koji zavija" ( 1980 ), "Za boga miloga" ( 1980 ), "Šuma obešenih lisica" ( 1983 ), "Gromovnikov sin" ( 1984 ), "Slatka trovačica" ( 1988 ), "Nezaboravno kolektivno samoubistvo" ( 1990 ), "Život je kratak" ( 1991 ) i "Leteći drvoseča" ( 1996 ).

Već neko vreme želim da uradim zabavni knjiški tag, međutim, ništa mi nije naročito privlačilo pažnju, sve dok kod Sandre, koja stoji iza bloga Stsh`s Book Corner nisam videla njen zimski tag. Ona je sama spojila pitanja, koja su se meni učinila i više nego zanimljiva, pa sam rešila da na njih odgovorim, mada, moram priznati, kada radim ove vrste tagove nikada se ne setim nekih knjiga, koje inače ne pominjem i deluje mi da uvek odgovaram sa jednim te istim naslovima, ali dobro, valjda će ovaj put biti drugačije. Pa da počnemo.

Prvobitna misao je bila da ovaj post nazovem Čitalački ciljevi u 2018. godini, ali sam na trenutak zastala i pomislila da sigurno ne mogu svake godine izmisliti nešto novo kada se, realno, isti ciljevi kod mene već godina provlače, bar kada je o čitanju reč. S tim da ih nekada ispunim u većoj ili u manjoj meri. Mislim da bi bilo zabavno da sebi, a i svakom kome je zanimljivo da ovako nešto čita kod drugih, ja sama sam pogledala mali milion Booktube videa na ovu temu, popišem šta je to što bih, kada je reč o čitanju, želela da uradim ove godine, pa možda na kraju godine napišem i neki post u smislu svođenja računa. 

Zvanično prvi post u novoj, 2018. godini. Najpre da vam svima, koji čitate ovaj post, poželim sve najlepše u novoj godini, a naročito, čestitam predstojeći Božić. Kada smo to rešili, da pređemo na, sada već, tradicionalni mesečni pregled svega odgledanog i pročitanog tokom prošlog meseca. Mogu reći da se trend gledanja filmova nastavio i tokom decembra, dok nisam nešto bila raspoložena za čitanje sve do poslednjih deset dana 2017. godine, kada sam pročitala u cugu dva YA serijala, ukupno šest knjiga. Međutim, i dalje nisam ispunila svoj Goodreads cilj za prošlu godinu, pročitavši "samo" oko 90 knjiga. Zato sam ga ove godine postavila na 50 knjiga, sa nadom da ću čitati što manje, a kvalitetnije.

Kao što sam i obećala u prošlom postu, na redu je post o najboljim knjigama, koje sam pročitala u 2017. godini. Ima ih manje nego filmova, jer, mada sam čitala dosta, trenutno moja Goodreads lista broji devedeset knjiga, nisu sve knjige, kod mene, izazvale podjednak stepen oduševljenja. Ove godine za razliku od prošle ( post ovde ) neću praviti listu najgorih knjiga, ne iz razloga što ih nije bilo, jer jeste, već što uopšte nemam volju da trošim reči na takve naslove. Sasvim simbolično, na listi se nalazi sedam naslova.

Iza pseudonima Rozalind Lejker krije se spisateljica Barbara Ovstedal, rođena u Velikoj Britaniji, koja je, nakon odrastanja dece, shvatila da želi da se posveti davnašnjoj ljubavi, a to je pisanje. Prvi članak Country Life napisala je šezdesetih godina prošlog veka, a nakon toga počinje da piše i izdaje ljubavne romane, među kojim su najpoznatiji Garlands of Gold, The Venetian Mask i roman iz današnjeg posta. Takođe je studirala umetnost, naročito se posvetivši istoriji kostima, što joj koristi i pri pisanju knjiga.

Gotovo smo stigli do kraja godine i meni, a verujem i vama, zaista nije jasno kada je pre proletela. Mislim, to verovatno kažem svake godine, ali zaista, imam utisak kao da smo ove, jurili brzinom svetlosti. Vreme je za još jedan mesečni pregled svega što sam čitala i gledala u toku prethodnog meseca. Ostale postove iz ovog serijala, možete pogledati ovde.

Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine. Završila je studije engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autorka je četiri knjige: zbirke priča "Beogradske majske priče" ( 2006 ) i tri romana: "Duet duša" ( 2008 ), "Jelena Anžujska" ( 2009 ) i "Moja ljubav Nikola Tesla" ( 2013 ). Njena peta knjiga, "Beograd je ljubav", predstavlja splet priča o Beogradu, ali i o samoj autorki, kroz niz prisećanja i stvarnih događaja, Ana nas uči da ponovo volimo glavni grad, ali i svoju zemlju, uprkos svim nedostacima, koje svakako imaju.