Istinita priča o slobodnom crncu Solomonu Nortapu, koji je na prevaru kidnapovan i prodat u ropstvo. Dovoljna je jedna rečenica da opiše osnovni zaplet ovog filma, međutim ni hiljadu knjiga verovatno nije dovoljno da u potpunosti opiše iskustvo ovog čoveka, kao što ni hiljadu snimljenih filmova neće biti dovoljno da ispriča priču o jednoj od najvećih mrlja ljudske civilizacije. Ali korak, po korak.
Solomon, koga glumi Chiwetel Ejiofor, je neko ko je slobodan, karakteristika koja je imperativ za svakog čoveka, u ovom slučaju ističe se, jer je reč o crncu u vremenu kada je tek predstojao građanski rat i ukidanje ropstva. Porodičan je čovek, ima suprugu i dvoje dece, poseduje sopstvenu kuću i poštovan je član svoje zajednice, te je njegov poseban talenat i sredstvo zarade sviranje violine. Upravo ga ovaj talenat i preporučuje dvojici ljudi, koji žele da ga unajme kao deo svoje muzičke trupe, neke vrste cirkusa, prema njihovim rečima. Tako Solomon, u želji da doprinese domaćinstvu, kako je njegova supruga već otišla na dve nedelje da bi radila kao kuvarica, odlazi sa ovim ljudima u Vašington. Nakon jedne pijane noći budi se okovan.
Početni entuzijazam da dokaže ko je, vrlo brzo nestaje, već nakon nekoliko lekcija slamanja ljudskog duha, koje Solomon dobija od svojih kidnapera, a osim toga mu je dato i novo ime Plet. Njegov prvi gospodar gospodin Ford ( Benedict Cumberbatch ) je neko ko iskazuje saosećanje prema robovima, spreman je da sasluša Solomonove pametne i iskusne savete, čak mu kao nagradu poklanja violinu, pri tom nijednog trenutka ne zapitajući se naglas kako jedan, navodno, neobrazovan rob može posedovati takvo iskustvo i znanje. Solomon ulazi u sukob sa jednim od nadzornika na imanju Tibeats- om ( Paul Dano ) i uspešno mu zadaje par udaraca bičem, koje je ovaj prethodno namenio Solomonu. Sledi izuzetno potresna scena osvete nadzornika i pokušaja da se Solomon obesi, ali je isti pokušaj na svu sreću sprečen, ali Solomon ne i dovoljno vredan da se oslobodi konopca, već ga ostavljaju bukvalno na vrhovima prstiju do povratka gospodara, koji će odlučiti o njegovoj daljoj sudbini. Ford ga štiti od sigurne smrti, ali ne tako što mu pomaže da se vrati svojoj porodici, već dobro poznatim potezom pranja ruku iliti mind your own business, ga šalje novom gospodaru, vlasniku plantaže pamuka, Edvinu Epsu ( Michael Fassbander ).
Ovde samo da napomenem da verujem da ima nešto magično u saradnji režisera Steve McQueen- a i Michael Fassbander- a, koji je ovde ostvario vrhunsku ulogu poremećenog vlasnika plantaže, ograničenog u svojim verovanjima, ali istovremeno i rastrzanog između mržnje i žudnje, možda čak i ljubavi, prema mladoj robinji Petsi ( Lupita Nyong`o ). Solomon ovog puta uspešno prikriva svoj indentitet obrazovanog čoveka, svestan opasnosti, koje, kao neko ko je naučen da razmišlja i da deluje, predstavlja za svoje gospodare. Istovremeno pratimo i alkoholom podstaknuta iživljavanja Epsa nad svojim robovima, a naročito nad Petsi, koga, u postupcima prema ovoj robinji, po surovosti, nadmašuje samo njegova supruga ( Sarah Paulson ).
Negde usput upoznajemo i vlasnika susednog imanja gospodara Šoa ( Scott Michael Jefferson ) i njegovu ženu, crnkinju i nekadašnju robinju ( Alfre Woodard ), primer nečega što bi Petsi mogla jednog dana da ima, samo da Eps nije nenormalni manijak, kakav jeste. Petsi, izmučena proganjanjima i fizičkim nasiljem, koje trpi, jedne noći moli Solomona da je udavi u reci, što on odbija, po nekom mom mišljenju i dalje verujući da je takva vrsta preživljavanja moguća, sve dok savijaš glavu, trudeći se da zadržiš bar neku vrstu dostojanstva. U međuvremenu na plantaži se pojavljuje belac Armzbi ( Garret Dillahunt ) , primoran da zbog svojih dugova i problema sa viskijem, radi u polju kao crnac ( izgleda da ima nešto u onom starom izrazu ) sa kojim Solomon nalazi zajednički jezik i kome poverava zadatak slanja pisma njegovoj porodici, što će mu nadoknaditi novcem zarađenim tokom sviranja na zabavi, a po preporuci sudije Tarnera ( Bryan Batt ), kome su Solomon i drugi Epsovi robovi poslati na `pozajmicu` tokom najezde gusenica na Epsovom plantaži.
Ovo mi je možda i jedna od najboljih scena u filmu, Solomonov plan je otkriven, pre nego što je pismo i predato Armzbiju, koji se naravno pokazao kao izdajica, šta očekivati od čoveka, koji je propao zbog sklonosti ka viskiju i Eps, držeći u jednoj ruci fenjer, kojim osvetljava isključivo sebe i Solomona, nad kojim se nadvija poput đavola, ne i okolinu, a u drugoj ruci revolver, dovoljno jasno i glasno pokazuje svoju nameru. Solomon uspeva da ga odvrati pričom o svojoj nemogućnosti i nesposobnosti da napiše takvo pismo, te nemanja prijatelja kome bi isto poslao i sam Eps mu pomaže ovaj put, jer je dovoljno zatucan da mu ideja o crncu, koji ume da čita i piše, iako do samo koji trenutak sasvim moguća, sada izgleda kao da je čuo priču o jednorogu, koji je protrčao poljem, te je brzo i napuštena i Solomon ostaje sam u mraku, ali još uvek živ. I dok bi ovo otkriće za Solomona značilo njegovu sigurnu smrt, njegov potkazivač, kao pripadnik iste vrste gnusnih ljudi kao i Eps, ne snosi nikakve posledice.
Prelomni momenat i verovatno scena najteža za gledanje je ona u kojoj raspomamljeni Eps traži Petsi po plantaži i nalazi je, po povratku sa susednog imanja, te je napada, iz ko zna kog konkretnog razloga nastalog u njegovom mržnjom i požudom inficiranom mozgu, što rezultuje momentom kada znate razlog zbog kojeg je Lupita nominovana za Oskara za sporednu žensku ulogu u ovom filmu, a već je za istu osvojila Critics` Choice Awards. Emotivan govor žene, koja pokušava da urazumi svog gospodara, istovremeno držeći u ruci prokrijumčareni komad sapuna, istovremeno vas ispuni besom, jezom i naposletku mučninom. Ono što sledi svakako izaziva još gora osećanja.
Svaki udarac biča, koji cepa komade kože i mesa na Petsinim leđima, za Solomona je otrežnjenje da oni ne žive, već bistvuju u paklu i nijedan način ponašanja, niti pokoravanja neće izmeniti tu činjenicu. U očaju, lomi violinu, simbolično poklonjenu od strane njegovog prvog gospodara i vlasnika i jedini pokazatelj njegovog talenta, koji mu je na početku i došao glave, a koji talenat je jedino bio cenjen i priznat od strane belih gospodara.
Tračak nade ovog izmučenog čoveka, apsolutno utonulog u ulogu, koju mu je život surovo dodelio i koju više ne igra, već živi, javlja se u vidu izvesnog Bass- a ( Bred Pitt ) zaposlenog od strane Epsa, radi izgradnje manje kuće na imanju, kome se Solomon poverava, nakon što je Bass prethodno jasno izrazio svoje mišljenje, a u tim delovima Amerike tada smatrano i bogohuljenjem, o jednakosti belog i crnog čoveka u očima Boga. Bass, svestan rizike i za Solomona i za sebe, odlučuje da mu pomogne i prosledi pismo njegovoj porodici, kako bi pružili dokumente, kao dokaz Solomonove slobode, što dovodi najzad do njegovog konačnog oslobađanja, uprkos naravno Epsovom snažnom protivljenju gubitka `imovine`, te povratka njegovoj supruzi i sada već odrasloj deci sa sopstvenim potomcima, u čijim očima se u trenutku susreta, i bez reči, čita gubitak, neverica, kao i spoznaja da ono što je izgubljeno ne može biti nadoknađeno, ali i nada u pogledu dragocenih trenutaka, koje će podeliti u budućnosti. Naravno i dalje nas proganja poslednja scena sa plantaže, dok se kočija u kojoj se Solomon nalazi polako udaljava, a ostaju ljudi zamrznuti u ciklusu, koji se neprestano ponavlja, a čija je dalja sudbina svakako predvidljiva, iako nepoznata.
Epilog je da naravno nijedan od krivaca za Solomonovo dvanaestogodišnje ropstvo nikada nije osuđen zbog svog nedela. Pravi Solomon je postao aktivista u borbi za prava robova, kojima je pomagao i u bekstvu kroz podzemne železnice, ali je sam umro pod nerasvetljenim okolnostima.
Zaključak: Svakako sjajan film, koji uprkos teškoj temi, zadržava tok radnje, ne prepuštajući se ni u jednom trenutku prikazivanju bezumnog nasilja, a ipak i dalje sa scenama, koje nasilje zaista i prikazuju, podvlači svoju poentu i drži nas u neprestanoj napetosti. Glumačke ekipa, a naročito trojac sastavljen od Chiwetela, Lupite i Michaela su u svakom smislu oživeli ovu priču, na čelu sa režiserom McQueenom, koja nas tera da na momente preispitujemo sebe i granice sopstvene moralnosti i pravednosti.
Нема коментара:
Постави коментар