The Hunger Games: Mockingjay - Part 1& The Hunger Games: Mockingjay - Part 2

Zaplet: Sada u Distriktu 13 Ketnis je spremna da postane lice revolucije i pomogne u borbi za oslobađenje Panema.

Glume: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Philip Seymour i Julianne Moore.

Režija: Frances Lawrence.

Serijal Igre gladi nastao je po young adult novelama spisateljice Suzan Kolins. Knjige sam pročitala po izlasku prvog filma 2012. godine. Mislim da zaista niko nije predvideo njegov uspeh, naročito, jer su toliki drugi filmovi, snimljeni po serijalima, namenjenim tinejdžerima i mladima, najčešće propadali na blagajnama, a svaka šansa za nastavak filma bila je ugušena u samom startu. Međutim prvi film je našao svoju publiku i nastavci su bili osigurani, a među zvezde je vinuo i tada, relativno poznatu, Dženifer Lorens. Kažu da glumac nije u potpunosti uspešan dok nema svoju franšizu. Meni su se knjige toliko dopale da sam ih pročitala dva puta, s tim da su mi prve dve bile daleko superiornije u odnosu na treću, koja je bila pretežno depresivna, sa jako malo radnje, a mnogo tinejdžerskog besa i skrivanja u ventilacionim cevima i otvorima. Zato me je i negativno iznenadila ideja da se poslednja knjiga podeli u dva filma, ali pretpostavljam da su se poveli za idejom filmova o Hari Poteru, s tim da je ipak reč o daleko voljenijoj i uspešnijoj franšizi sa čijim likovima smo odrastali, pa bi im i mogli oprostiti jedan dosadan film, kako bismo stigli do uzbudljivog i emotivno razarajućeg finala. Odgledavši najzad i poslednji deo franšize, odlučila sam da objedinim svoje mišljenje o njenom finalu, kao i prethodnom delu, kojeg sam se takođe podsetila. 

Nakon, akcije i dramatičnih momenata prepunog, drugog dela, treći deo, odnosno prvi deo trećeg dela, počinje u nešto sporijem maniru i taj trend će se, sa par izuzetaka nastaviti do kraja filma. Takođe, opet za razliku od drugog dela, dobijamo samo jedan novi lik, dovoljno upečatljiv da ostavi trajniji utisak, predsednicu Koin Distrikta 13, koju tumači Džulijana Mur, koja opet nije nešto dovoljno karakterizovana da bi uopšte marili za njenu sudbinu, u samom startu je otpisana kao iritirajuća persona, koja nameće mišljenje i naređuje našoj glavnoj junakinji šta da radi, dok su likovi, za koje tek što smo počeli da marimo, sasvim skrajnuti, sa nedovoljno minutaže i uopšte pojavljivanja u filmu, te dva sata provodimo razmatrajući da li je Dženifer dovoljno dobra glumica da bi odglumila da kao ne zna da glumi i u plačljivim vapajima za Pitom. U toku celog filma fokus je isključivo na Ketnis, odnosno na njenom licu, koje se trudi da nam prikaže neku emociju, a jedino evidentno je na njemu nedostatak istih. Takođe od snažne ženske heroine Ketnis je svedena na devojku, koja celo vreme filma provodi plačući za jednim, a ljubeći drugog dečka. Njena gluma u filmu je poput ravne crte, sa ponekim plačljivim izrazom, a znam da Dženifer nije loša glumica, iako je možda previše potencirana u poslednje vreme, te verujem da je reč o svesnom izboru u pogledu načina tumačenja njenog lika. Sve vreme se oseća kao da je film samo uvertira za nešto što će se tek desiti, a ko uopšte može da uživa u filmu, za koji zna da mu se gledanje neće isplatiti na kraju, da neće dobiti nikakvu satisfakciju u vidu daljeg razvoja likova ili napretka radnje? Jedina zaista uzbudljiva i emotivna stvar dešava se na kraju, tako da sve ono pre deluje kao mučno iskustvo da bismo stigli do poslednje scene. Sve ove stvari mi verovatno ne bi toliko smetale, ali one dolaze naročito do izražaja zbog sulude odluke da se film podeli u dva dela, a da se ni jednim, ni drugim ne doprinese ništa novo, što bi moglo opravdati takvu odluku.

Ono u čemu sam uživala u filmu, a i u knjizi, jeste osvrt na političke propagande i ulogu, koje one igraju u borbi za prevlast. Iskrivljenoj slici, koja se pruža javnosti, moći, koju ima misao o slobodi i manipulaciji ljudskog očaja i nade. Sve ovo, a i više od toga, biće naročito podvučeno u poslednjem delu, te on zato i predstavlja znatno bolji i smisleniji film. Takođe ostatak glumačke ekipe, a naročito fantastični Donald Saderlend i tragično preminuli Filip Sejmur Hofman, pružili su upečatljive uloge. Takođe pojedini momenti prikazivanja borbe u ostalim Distriktima, spremnost na žrtvu ljudi, koji nemaju više šta da izgube osim života, dali su filmu neophodnu težinu, koja mu je falila. Da je bilo više ovakvih scena, te da su kreatori filma pustili mašti na volju i dali nam više revolucije, o kojoj se u filmu toliko govori, celokupna ideja o podeli bi možda i imala smisla.

Poslednji deo pruža znatno više u smislu radnje i kreativnosti zapleta, mada smo i dalje svedeni na šačicu ljudi, čiju priču pratimo, te nam je onemogućeno da zavirimo u širi univerzum ovog sveta, a naročito enormnih promena i uništenja, koja mu slede, kao i posledica, koje iz toga proističu. Međutim, ono što je samo dotaknuto u prethodnom delu, ovde je istaknuto u prvi plan, propaganda, koja stvara i razara političke sisteme i kako jedan režim vrlo lako može zameniti drugi, naročito ako je u osnovi isti i zasniva se na sličnim, fašističkim idejama. Donald Saderlend , po meni, u potpunosti krade šou, prikazaviši predsednika Snoua kao zlog i izopačenog manipulatora, a opet na kraju podarivši mu dozu humanosti, te možda nas na trenutak nateravši da prema njemu osetimo i određenu dozu sažaljenja. Od lika, koji je vrlo lako mogao skrenuti u zlikovca, nalik na karikaturu iz stripova, dobili smo odličan trodimenzionalan lik, koji nam je pokazao da ne postoji u životu kristalno jasna razlika i granica između dobra i zla. Ovog puta i Dženifer je pruženo više materijala sa kojim može da funkcioniše i naposletku nešto uradi, a i Džoš Hačerson je dobio svoju priliku da zablista, na koju je čekao još od drugog filma. Najznačajniji momenti iz knjige, od kojih neki zaista tragični, verno su preneti na ekran, ali gubeći u tom prenosu nešto od svoje dramatičnosti i emotivnog udarca, koji bi svakako bio znatno veći da je više pažnje pojedinim likovima posvećeno u prethodnom filmu. 

U svakom slučaju ovo je bio zadovoljavajući kraj jedne franšize, bar se tako nadam, jer se "šuška" da postoji mogućnost snimanja novih nastavaka, za šta lično ne vidim poentu. Celokupni serijal bi mnogo bolje funkcionisao kao triologija, sa nešto dužom minutažom trećeg filma, ovako dobili smo dva dobra filma, jedan razvučen i dosadan i jedan, koji nam ne daje dovoljno da se oporavimo od šoka trećeg, a da opet, u odnosu na knjigu, nije dodato ništa što bi nam približilo ovaj zanimljivi distopijski svet i bolje objasnilo motivaciju i razvojni put pojedinih likova, koji su ispali površni i jednodimenzionalni. Ne razumem to nepoverenje u sposobnost prosečnog gledaoca da sedi u bioskopu oko tri sata, a reč je o nekom, ko je svakako fan filmova, čim je odgledao prva dva, izgleda  da producenti u Holivudu smatraju da prosečan gledalac ima opseg pažnje jedne amebe.  Inače, čitajući još neke slične knjige, primetila sam da autori sve od sebe najčešće daju u prvoj knjizi, kada su još uvek zaneti idejom da nam predstave određeni svet, potekao iz njihove mašte, dok se u narednim knjigama gube, rasplinjuju i obavezno pokušavaju da proture neku dubokoumnu misao o razaranju sveta i ujedinjujućoj ljubavi, a čineći to uglavnom na patetičan način, bez imalo suptilnosti. U tom smislu knjige Suzan Kolins i dalje jesu među boljima u svom žanru.

Zaključak: Ukoliko ste fan filmova ili knjige ili i jednog i drugog, pregurajte nekako treći film da biste došli do onog što ste čekali od prvih The Hunger Games, da najzad vidite svoju junakinju u punom sjaju i prisustvujete nekim odličnim akcionim sekvencama i emotivnim momentima, te dobijete zadovoljavajući kraj. Bar je meni takav bio.