Marina ( Marina )- Karlos Ruis Safon ( Carlos Ruis Zafón )

Moglo bi se reći da je Karlos Ruis Safon u Srbiji jako popularan i čitan pisac, naročito njegovi romani "Senka vetra" i "Igra anđela", koji zajedno sa knjigom "Zatočenik nebesa" čine triologiju Groblje zaboravljenih knjiga, koja je prvenstveno posvećena njegovom rodnom gradu Barseloni. "Marina" je poslednja knjiga ovog autora, koja se vodi kao knjiga za mlade, a koja je objavljena 1999. godine. Radnja se, takođe, odigrava u Barseloni, očigledno nepresušnoj inspiraciji za Safona, godina je 1979. i petnaestogodišnji učenik internata za dečake, Oskar Dej luta živopisnim i zaboravljenim ulicama ovog grada. Prilikom jedne od svojih usamljenih avantura Oskar dospeva u naizgled napušteni vrt prelepe, ali oronule vile, gde upoznaje Marinu, tajanstvenu devojku, koja će ga povesti u pustolovinu, koja bi ih oboje mogla koštati života. Njihov put se prepliće sa događajima od pre trideset godina i pokušajem jednog čoveka da pobedi smrt i Boga.

"Marina" je moj prvi susret sa ovim piscem. Nikada nisam imala naročitu želju da posegnem za njegovim knjigama, misleći da je reč o još jednom piscu magijskog realizma, sa kojim pravcem imam jako čudan odnos. Knjige, koje pročitam, a koje sadrže aspekte ovog žanra, mi se obično jako svide, ali me je izuzetno teško naterati da uopšte krenem da ih čitam. Kako ovog meseca nisam imala naročito razrađen plan šta bih mogla da čitam, već sam se više ponašala u stilu go with a flow, tako se i ova knjiga našla u mojim rukama. Stil pisanja mi se svideo, još dok sam čitala prvo poglavlje, ali me je rečenica "Nestaju samo oni, koji imaju kud da odu" bacila u trans. Naravno, ne bukvalno. Ali ima nešto u toj misli što me je uhvatilo, začaralo. Već od tog momenta sam znala da će mi se knjiga jako svideti i da ću u njoj uživati. I nisam pogrešila.

I negde sam svesna da ovakav stil pisanja mnogima može delovati kao veštačko kreiranje posebnog umetničkog sadržaja, kako bi se prikrio po neki nedostatak u zapletu ili karakterizaciji, ali ne vredi, padnem svaki put na prelepe reči. A Karlos Ruis Safon zaista ume sa rečima. Koristi ih, vešto se poigravajući sa slikama i bojama, koje mu one pomažu da stvori, poput izuzetno talentovanog slikara. Njegov dar definitivno leži u opisima njegovog rodnog grada, a koji su takvi da vas, tokom čitanja, istog momenta transportuju u Barselonu u tolikoj meri da možete osetiti vrelinu, suncem okupanog, asfalta ili miris, kišnicom natopljenih, napuštenih vrtova, iz kojih bi, u nekom trenutku, mogao iskočiti vilinski narod, jer sve je moguće u Safonovoj Barseloni. Pa tako i naš glavni junak Oskar Dej, zanemaren od strane svoje primarne, pronalazi sekundarnu porodicu u vidu prelepe i oštroumne Marine i njenog starog i krhkog oca, Hermana Blaua, nekadašnjeg slikara, što će ga dalje otisnuti u jezivu i mračnu avanturu deformisanih stvorenja i nečega zlokobnog, što seje smrt po Barseloni. 

Osnovni razlog zašto mi se ova knjiga toliko dopala je to što sadrži sasvim male dragulje u opštem poretku stvari, koji čini glavni zaplet. Priču o životu Hermana, njegovim slikarskim počecima i odnosu sa njegovim učiteljom, zatim ljubav, koju je delio sa svojom, prerano preminulom, suprugom, cinične mudrosti o životu, koje Marina nesebično deli sa Oskarom, počeci Mihaila Kolvenika i njegova sopstvena tragedija, suština svih ovih priča jeste ljubav, ljubav u svim oblicima, te upravo u njenom prikazu "Marina" briljira i uspeva da ostavi snažan utisak i emotivno dodirne čitaoca, verujte mi na reč, čak su i meni oči zasuzile na pojedinim mestima u knjizi. Međutim, nedostaci se osećaju u pokušaju autora da stvori intrigantnu misteriju i horor priču, u čemu, po mom mišljenju, ne uspeva sasvim. U tim trenucima knjiga postaje konfuzna, bez neke jasne ideje i smisla, te deluje mi da bi i bez tog zapleta, možda uz usputno spominjanje ličnosti Kolvenika i njegovi priče, koja je zaista, sama po sebi i bez onog što se kasnije dešava, dovoljno posebna da nas zaintrigira. Ovako, autor ubacuje neke nasumične događaje, koji imaju vrlo ozbiljne posledica, da bi se na kraju sve završilo u stilu "nikom ništa", što može momentalno da vas natera da se zapitate, pa dobro, čemu onda sve ovo? Verujem da i sama, dok čitate ove redove, delujem konfuzno, ali se jako trudim da ne odam radnju, tako da se nadam da će ovi moji redovi biti jasniji nakon čitanja. Knjiga bi bila savršena da je napisana kao oda jednom gradu, te različitim vrstama epoha, kroz koje je prošao, a naročito ljudima, koji su u njemu voleli i patili nakon gubitka voljenih. Moguće da je prosto takva vrsta pisanja karakteristika ovog pisca, ja sam, za sada, pročitala samo ovu knjigu, pa na osnovu toga i sudim.

Knjigu je na srpski jezik prevela i izdala Čarobna knjiga.

Zaključak: Predivno napisan roman u kome će naročito uživati oni, koji vole kada je gradu, u kome se radnja dešava, posvećena naročita pažnja, te je on učinjen još jednim likom u priči, opisan na bajkovit i mističan način. U prevodu, ta sam. Likovi, a naročito priče, koje pripovedaju uvućiće vam se pod kožu i u srce, ukoliko im to dopustite, kao i sama ova knjiga.