Goodbye, Christopher Robin

Zaplet: Priča o životu pisca A. A. Milna i njegovoj inspiraciji za knjige o Viniju Puu.

Glume: Domhnall Gleeson, Margot Robbie i Kelly Macdonald.

Režija: Simon Curtis.

Ovih dana se zaista retko dešava da me film iznenadi. Prosto, marketing je toliko fokusiran na to da privuče što veći broj gledaoca da ponekad, objavljivanjem gomile tizera i trejlera, odaju možda čak i previše u smislu radnje i zapleta. Kada sam pogledala trejler za ovaj film, mislila sam da je u pitanju još jedna slatka i optimistična priča, ali pretežno dečija, a ne znajući prethodno ništa o autoru knjiga o čuvenom medvediću. Film počinje povratkom pisca Alana A. Milna iz rata, reč je o I svetskom ratu i pokušaju nastavka njegovog života sa suprugom i radu na pozorišnim predstavama, uprkos užasnim događajima, kojima je prisustvovao i traumama od kojih pati. Njegova supruga Dafni rađa dečaka, uprkos nadanjima i želji para da dobiju devojčicu, koga nazivaju Kristofer, te dečak kasnije dobija nadimak Bili Mun. Roditelji ga vrlo brzo prepuštaju staranju dadilje, dok oni nastavljaju svoj ekskluzivni život u Londonu, neprestanim odlascima na premijere i zabave. U jednom trenutku, Alan odlučuje da porodicu preselu na idilično seosko imanje, a navodno u nameri da piše što više, što će dovesti, naposletku, do inspiracije i kreacije Vinija Pua i njegove vesele družine različitih životinja.

Kao što rekoh, očekivala sam sasvim drugačiji film. U središtu radnje nije topla priča o idiličnom odrastanju i nastanku dečije fantazije, već slojevit i kompleksan odnos između roditelja i deteta, tačnije malog dečaka, zanemarivanog od detinjstva. Pritom ne mislim na zanemarenost u smislu bilo kakvog fizičkog nehata ili nasilja, već više u vidu psihičkog i emotivnog zapostavljanja, odnosno ignorisanja. Poseban fokus predstavlja odnos između oca, inače istraumiranog i posvećenog sopstvenom životu i sina, sa kojim se on povezuje sticajem okolnosti više, nego sopstvenom volju, i koga najzad upoznaje kroz maštarije i priče o Viniju, Pigletu, Tigeru i ostalim plišanim drugarima ( ako vas zanima meni je omiljeno depresivno magarence Ejor ). Ako bih morala film da svrstam u neki određeni žanr, rekla bih da je reč o porodičnoj drami, sa povremeno depresivnim i priličnom tužnim momentima, koja fantastično prikazuje na koje sve načine roditelj može izneveriti svoje dete, iako mu je pružio možda udoban život i materijalna sredstva. Koliko nas ponekad može, u tolikoj meri, voditi sebičnost i oholost, da ćemo staviti sebe ispred svih, ma koliko nam oni bili bliski i navodno dragi. Režiser Simon Kurtis, poznat upravo po biografskim filmovima poput "Moja nedelja sa Merlin" i "Žena u zlatnom", uspeva ovde da ispriča još jednu zanimljivu i dirljivu životnu priču, zadržavajući se na pravim momentima i suštini, jer filmovi ovakve vrste ponekad zapadaju u zamku pokušaja pripovedanja nečijeg života od kolevke do groba u dva sata, što je relativno nemoguće i obično deluje haotično i traljavo urađeno.

Donal Glison svakom svojom ulogom dokazuje da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije i po talentu dostojan naslednik svog oca. Uspeo je savršeno da iznese tipičnu britansku suzdržanost i vanjsku hladnoću, ispod koje se krije nešto daleko kompleksnije, a naročito su posebne bile njegove scene sa dečakom, koji tumači ulogu Kristofera, mladim Vilom Tilstonom, koji je, takođe, izvrstan u svojoj ulozi, jako harizmatično i izražajno dete. Njih dvojica su, za mene, izneli ovaj film i učinili ga jednom od boljih porodičnih drama, koje sam gledala u poslednje vreme.  Margo Robi odlična, kao i uvek, međutim, ovde kao da nije imala dovoljno materijala sa kojim bi radila, ne znam da li je to bio previd samih tvoraca filma ili je prosto to još više trebalo da podvuče odsustvo bilo kakvog značajnijeg odnosa između majke i sina. Čitajući pomalo o životu ovih ljudi, nakon gledanja filma, sve mi više deluje da je ovo drugo u pitanju, mada bi bilo lepo da smo videli i šta se krije iza pojedinih Dafninih postupaka, kakva je zaista bila njena motivacija i emotivni status. Osim toga, nemam nikave zamerke, sjajnom utisku je doprinela i magična kinematografija, kao i prelepa muzika.  Ne mogu da ne pomenem i Keli Mekdonald kao osećajnu i majčinski nastrojenu dadilju, koja pokušava da unese zrnce razuma u Kristoferove roditelje. Inače, ove godine nam Dizni, takođe, priprema film sa sličnom tematikom, ako ne i istom, pod nazivom Christopher Robin, u kojem glavnu ulogu tumače Juan Makgregor i Hejli Atvud i sudeći po trejleru, taj će definitivno imati taj feel good vajb, ali ajde, da ne prejudiciram ponovo, dopustiću da me možda i on iznenadi.

Zaključak: Iznenađujuće netipična i dirljiva biografska priča, koja vas ne može ostaviti ravnodušnim.