Kritika knjige i šta kada promenite mišljenje o istoj?

 Znam da se ne javljam više tako često i da pišem sporadično, ali bear with me. Želim da pišem kada imam inspiraciju i kada nešto zaista želim da kažem svojim postom. Zato sam i napustila sve koncepte, koje sam radila do sada, favoriti, wrap ups, preporuke, želim da pišem šta i kako mi dune, pa ako to neko želi da čita, odlično, ako ne, i to je sasvim ok. Ideju za današnji post sam konkretno dobila nakon ponovnog čitanja jedne knjige, koju sam hvalila dugi niz godina kao nešto prema čemu druge knjige iste tematike treba da se ravnaju. Oh, kako nisam bila u pravu.

Ustvari, da se vratim par dana unazad, imala sam priliku, zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, čiji sam, inače, ambasador širenja ljubavi prema čitanju postala pre par meseci, što sigurno već znate, ako me pratite na Instagramu, da ponovo pročitam knjigu "Krv i lepota- Bordžije", autorke Sare Dunant, kao i nastavak, koji je skoro izdat, "U ime porodice". Kada sam prvi deo čitala pre dve godine, sećajući se mog oduševljenja Mario Puzovom "Porodica", koja, takođe, govori o usponu i padu ove ozloglašene porodice, ova knjiga mi je bila toliko suvoparna i lišena svega onoga što sam ja očekivala, a to su intriga i uzbudljivost, puno događaja "nagurano" u što manje stranica. Ovog puta utisak je bio u potpunosti drugačiji, toliko, da kada sam nabasala na svoju recenziju od pre dve godine, imala sam utisak kao da ju je pisala potpuno drugačija osoba. Sada sam bila oduševljena količinom istraživanja i detalja, koji su uneti u ove dve knjige, sposobnošću autorke da pruži glas ovim istorijskim ličnostima, koje su odavno mrtve i o kojima i ne postoji toliko dokaza. Zatim sam se odmah dohvatila pomenute "Porodice" i naravno, usledilo je duboko razočarenje. Naravno, šalim se, nisam toliko melodramatična. I dalje mi je knjiga bila skroz ok, ali sam uviđala sve nedostatke u pisanju, olako prelaženje preko događaja, jednodimenzionalni likovi, prosto knjiga nije imala dušu i delovala je pomalo amaterski u odnosu na ovu duologiju. To me je navelo na razmišljanje, na koji način stvaramo utisak o knjizi i koliko je taj utisak verodostojan nakon protoka određenog vremena?

Ja sam neko ko čita knjige u potpunosti u zavisnosti od osećaja, već sam pisala da brzo čitam, što je sa jedne strane i loše, jer me ponese neko ushićenje, ako je knjiga toliko zanimljiva da je  ne ispuštam iz ruku. Uporedila bih taj osećaj sa zaljubljivanjem, prosto te nosi ta neka emocija i onda ne vidiš nikakve mane i nedostatke, sve je lepo i divno. Zato sam odredila sebi neki period od dan, dva, pre nego što ocenim knjigu i iznesem neku svoju kritiku, da se prvo "spustim" na zemlju i počnem racionalno da razmišljam, da ne bih zvučala kao oni strani buktjuberi od dvadeset godina, kojima je sve super i koje su zaljubljene u glavnog lika i slično. Pa i nakon toga može se desiti da posle izvesnog vremena promenim mišljenje o knjizi. I po meni, to je totalno ok. Promeni nam se ukus ili nam knjiga ostane u mnogo boljem sećanju nego što je ona zaista kvalitetna, kao što se nakon raspada veze, posle izvesnog vremena, uglavnom sećamo samo onog dobrog. Vidite, iskustvo čitanja se zaista može uporediti sa različitim stvarima u životu. Elem, jedino što ne podržavam, a što sam neretko imala priliku da vidim, je da neko, a naročito bloger, promeni mišljenje o knjizi pod pritiskom drugih čitalaca. To se pre godinu dana desilo sa knjigom poznate YA autorke, koja je od strane jedne blogerke proglašena problematičnom i rasističkom, pa su "pljuštale" jedinice na Goodreads- u i od strane onih, koji nisu knjigu ni pročitali. Tada je većina blogera smanjila svoje ocene i početno oduševljenje pod izgovorom da nisu primetili da je knjiga problematična. E to je, po meni, problem. Ako već sam nisi uočio ništa problematično, ne povodi se za javnim mnjenjem, stani iza svog mišljenja. A ako smatraš da je to nešto što si trebao da znaš, naučio si za sledeći put, pa ćeš više biti kritički nastrojen. Još jedna stvar, koja me izuzetno nervira, jeste ocena knjiga napisanih pre dvadeset i više godina prema merilima današnjice. Ako Stiven King u svojoj knjizi "To" koristi pogrdnu reč crnca, ne radi to, jer je rasista ( bar se nadam ), već zato što je knjiga smeštena u deceniju kada je segregacija u Americi bila u punom zamahu. Ne možemo vikati knjiga je rasistička, šovinistička ili mizogena, ako opisuje period kada su te stvari, koliko god odvratne bile, bile nešto što je smatrano normalnim i svakodnevnicom.

Retki su među nama, koji su profesionalni kritičari i za to imaju potrebno znanje i diplomu, koja im pruža kredibilitet. Većina iznosi svoje subjektivno mišljenje, koje vam se može svideti ili ne. Ako je moj doživljaj knjige bio takav da sam ostala razočarana ili apsolutno oduševljenja, smatram da se to ne može izmeniti pod pritiskom određenog dela čitalačke publike. Naravno, uvek sam da se sasluša i drugačije mišljenje. Volim da nakon što pročitam knjigu, pogledam kritike onih, koji su je ocenili sa jednom ili dve zvezdice. Zašto? Zato što želim da vidim šta ima da kaže neko kome se priča nije svidela, možda će mi takvo mišljenje ukazati na nešto što sam i sama osetila, ali nisam još uvek mogla da uobličim svoje mišljenje ili će me još više učvrstiti u stavu da se meni knjiga ipak svidela i da se ne slažem sa tom osobom. Šta je poenta svega? Mišljenje je promenljivo. Ako ste nešto voleli sa deset godina, ne mora da znači da ćete to voleti i sa dvadeset ili trideset, možda će vas samo za to vezivati nostalgija i to treba razlučiti. Ne samo da se menja ukus, već nam se sa godinama menjaju i poimanja sveta oko nas. Još jedan primer, u mom slučaju. Od kako sam prilično aktivna na Instagramu, postalo mi je jasno koliko ljudi obožavaju knjige o Hari Poteru i religiozno ih čitaju svake godine. Mislim uvek sam bila svesna da su fenomen, ali u vreme kada sam ih prvi put čitala, u Srbiji nisu bile toliko popularne ili bar nije bilo brzog interneta ili društvenih mreža, gde bi to oduševljenje došlo do izražaja. Već dugi niz godina prve tri knjige u serijalu ne mogu da čitam, pokušala sam pre dve zime i odustala, previše su mi dečije, previše sam kritički nastrojena, previše uviđam neke rupe u zapletu i samom konstruisanju tog sveta, za koji ne poričem da je magičan, ali pobogu, koliko je nepedagoški odvojiti jednu grupu dece i po difoltu tvrditi da su ona zla, samo, jer ih je neki stari šešir smestio u određenu kuću i time ih već predodredio da ih svi ostali mrze. Uf, bolje da ne zalazim u tu temu, bićemo ovde do sutra. Opet, te knjige i jesu prvenstveno namenjene deci, koja možda u tim godinama ne razmišljaju o takvim stvarima. Neke stvari je ponekad ipak bolje ostaviti u prošlosti i sećati ih se po lepom, to, naravno, ne znači da neću ponovo čitati ove knjige, ali možda je lepota u tome i što ću ih posmatrati na drugačiji način, pa i više kritički.

Koji bi na kraju bio zaključak? Da najtrajniji utisak ostavljaju one knjige, koje nas teraju da kritički razmišljamo, da preispitujemo svoje mišljenje, da ga neprestano menjamo i oblikujemo, pa makar ga i kroz par godina u potpunosti promenili.

Ne znam koliko je ovaj post imao smisla, ali sam imala tu neku ideju, pa i potrebu da ove misli "izbacim" iz sebe, a papir, odnosno tastatura sve trpi. Do sledećeg pisanja i neke druge teme.