Joy

Zaplet: Džoj je priča o ženi, koja razvija sopstveni biznis i stvara obezbeđenu budućnost za svoju porodicu.

Glume: Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Bradley Cooper, Èdgar Ramírez, Isabella Rossellini.

Režija: David O. Russell.

Joy predstavlja film o ženi, koja je izmislila džoger i načine na koji je uspela da sačuva i proda svoj proizvod. Međutim ukoliko mislite da ćete ovim filmom dobiti inspirišuću priču o nekom ko je uspeo da iz ničega stvori nešto, uz ogroman trud i napor, te brojne prepreke, prevarićete se. Bar ja jesam.

Prva polovina filma, pa i sam početak, je haotična, sa scenama, koje nemaju nikakav smisao, a služe da naglase nešto, čemu i nije potrebno naglašavanje. Likovi su haotični, hodaju i govore, kao da su i sami u nekom psihodeličnom snu, tako da ih nedovoljno dobro upoznajemo, a naročito našu glavnu junakinju, koja bezumno luta po prepunoj kući, kao da su joj sve lađe potonule, iako ima posao, sopstvenu kuću, oca sa privatnim biznisom i ne neke veće tegobe, osim majke, koja po ceo dan leži u krevetu i gleda sapunice i bivšeg muža, koji živi kod nje u podrumu, ali sa kojim ima savršeno prijateljski odnos. U početku ona ima posao, koji kasnije samo nestaje, odnos sa bivšim mužem i trenutno najboljim prijateljem i savetnikom je objašnjen kroz jedan kratki flešblek, kao i odnosi sa polusestrom i roditeljima. Saznajemo da je Džoj neko ko često voli da izmišlja razne izume, pa joj tako iznebuha pada na pamet i ideja o krpi, koja će da upija mnogo više, a moći će da se cedi bez dodirivanja. Kada kažem iznenada, to bukvalno i mislim, jer smo lišeni bilo kakvog kreativnog ili kognitivnog procesa sa njene strane. Ovaj deo filma je u suštini i najdosadniji i razvučeniji, a da nas uopšte ne uvlači u priču, niti čini da marimo za Džoj i njenu porodicu. Džoj onda srećom dobija početni kapital od bogate udovice, koju je njen otac upoznao preko oglasa, ali i tada bilo koja nezgoda, koja zadešava Džoj je upravo posledica njihovog haosa i nedovoljnog razmišljanja.

Sledi nešto zanimljivija priča o pokušaju da se džoger proda na televiziji, odnosno u telešopu, kao revolucionarnom načinu prodaje proizvoda, gde opet na ekranu gledamo "sparingovanje", sada već starih partnera na filmu, Kupera i Dženifer. Međutim ovde je evidentan nedostatak bilo kakve hemije, a deluje je da je Kuper ubačen u film čisto zbog fanova, jer njegova uloga nije toliko krucijalna da je nije mogao odigrati bilo koji drugi glumac. Sami glumci deluju nemotivisani pričom, mada to je verovatno isključivo greška režisera. Dejvid je režirao jedan fenomenalan film ( The Fighter ) i dva dobra ( Silver Linings Playbook i American Hustle ), za čiji su uspeh zaslužni isključivo glumci, pošto je u slučaju drugog priča takođe manjkala i film je imao svojih mana. Iz njegovog opusa pogledala sam još i Accidental Love, koji bolje i da ne pominjem, koliko je katastrofalan, pošto bih ga rado zaboravila. Tako da taj neki nejasan cilj i smer u kome film ide, likovi, nedovoljno utemeljeni u realnost, koji se ponekad graniče i sa groteskom i razvučenost, a zatim prekid filma, bez zadovoljavajućeg kraja, su se mogli nazreti i u drugim njegovim filmovima, ali ovde kao da su nastupili u punoj snazi.

Nakon što sam taman pomislila sada će najzanimljiviji deo o razvoju imperije jedne žene, sledi nerealni rasplet događaja u jednoj sceni, pre koje obavezno ide seča kose glavne junakinje i nagli prekid svega i kratko premotavanje unapred. Mala digresija kako to da se u filmovima, kada glavna junakinja mora da donese neku odluku ili preduzme nešto drastično, uvek hvata za makaze i seče kosu i obavezno ta frizura ispadne sjajno i stilizovano. Kao da ja ne znam kako to izgleda odseći sam sebi kosu, mislim odsekla sam i ja sebi šiške, pa nosila široku traku tri meseca. Elem sam kraj je nekako zbrzan, nedovršen, najzanimljvijeg dela o zgrtanju bogatstva i izgradnji biznisa, kojim Džoj očigledno potpomaže i druge izumitelje, smo lišeni, tako da nas film ostavlja sa pitanjem čemu sve ovo. Krajnji utisak mi je bio da ne znam šta sam gledala, a ne znam ni zašto.

Film je zasnovan na istinitoj priči, ali sa dosta izmena, tako da ni sam režiser, dok je pisao priču, nije želeo da upozna pravu Džoj lično, kako mu ne bi pomutila sliku o njegovoj junakinji.

Zaključak: Prosečan film bez nekog smisla i poente. Nedovoljno dobar da se zadrži u memoriji, a loše snimljena priča sprečava uživanje u gledanju.