Sva svetlost koju ne vidimo ( All the Light We Cannot See )- Entoni Dor ( Anthony Doerr )

Roman "Sva svetlost koju ne vidimo"  autora Entoni Dora je dobitnik Pulicerove nagrade za književnost za 2015. godinu i to sa sobom svakako nosi određenu težinu i govori o njegovom izvesnom kvalitetu. Knjiga se fokusira na dve paralelne priče, jedna prati francusku devojčicu Mari Loru, oslepelu u šestoj godini života, kojoj otac, inače zaposlen kao ključar u pariskom Nacionalnom muzeju, pravi različite makete, koje najčešće sadrže neki misteriozni poklon za nju i pomažu joj da se snalazi u spoljnom svetu, koji je za Mari Loru ispunjen senkama. Sa druge strane imamo nemačko siroče Vernera, opčinjenog pronađenim radio- prijemnikom, koji mu omogućava da poštane vešt majstor u popravljanju stvari, te da u jeku rađanja nacističkog režima ode u rigoroznu školu za Hitlerovu omladinu. Sudbina ovo dvoje mladih ljudi isprepletana je od najranijeg detinjstva, ali rat će označiti prekretnicu u njihovim životima, dok se kroz čitav roman provlači legenda o dijamantu, koji sa sobom nosi kletvu večnog života za njegovog sopstvenika i smrti za njegove voljene.

Dosta stvari je presudilo da najzad prelomim i pročitam ovu knjigu. Naravno, to što je smeštena u vreme Drugog svetskog rata, u jednom od meni omiljenih istorijskih perioda za čitanje, to što je obećavala uvid u totalitarni režim Hitlerove Nemačke, te sam začetak nacističkog pokreta iz ugla omladine, o čemu sam uvek, verovatno morbidno, fascinirana da čitam i to što sam već neko vreme slušala i čitala komentare kako je ovo jedna od onih knjiga, koje menjaju svest upečatljivim stilom pisanja i porukom, koju nosi. Malo je reći da sam se razočarala.

Ukoliko me pratite na Goodreads- u mogli ste videti da smo ova knjiga i ja u samom startu imale nesuglasice. Ja sam očekivala priču o dvoje mladih sa tragičnim sudbinama, uhvaćenih u vihoru rata, sa osvrtom na kontrast i sukob između osvajača i osvojenog, sa poetičnim i emotivno razarajućim pisanjem od koga se neću oporaviti danima, ali je knjiga odlučila da mi pruži nešto sasvim suprotno. Od samog početka tekla je izuzetno sporo i odavala utisak razvučenosti i onog klasičnog osećaja kao da se bukvalno ništa ne dešava, što je bilo jako čudno imajući u vidu kratkoću svakog poglavlja i neprestano smenjivanje između dva glavna lika, Meri Lore i Vernera. Upravo ta odsečnost poglavlja onemogućavala mi je da se povežem sa likovima, što je za mene jako bitno kada čitam neku knjigu. Ne moram da se indentifikujem, ne moram da se sa njima saosećam ili da ih volim, ali mi je neophodno da mi je stalo do priče, koju imaju da ispričaju, što ovde nije bio slučaj. Ceo ton knjige mi je bio hladan i distanciran, te sam upravo takav odnos i sama imala prema njoj, gotovo do samog kraja sam ostala indiferentna, bez imalo emotivne investiranosti bilo u priču, bilo u likove. Preterivanje u vrlo detaljnim opisima apsolutno svake pojave, zvuka ili predmeta gušili su moju zainteresovanost za dalji razvoj zapleta, a čak ni ti opisi nisu napisani na način, koji bi mi pobudio određenu inspiraciju ili me naterao da se još više udubim u knjigu. Samo su pojedini segmenti, na kratko, uspevali da me zainteresuju i nateraju da istrajem u čitanju. Da istaknem da nisam neko ko "beži" od priča, koje se sporije razvijaju i više su fokusirane na unutrašnji život glavnih likova, naprotiv, zbog toga sam i mislila da će mi se ova knjiga svideti, ali to zaista nije bio slučaj.

Uopšte me ne raduje što pišem manje više negativnu recenziju za jednu ovakvu knjigu, jer sam jako želela da mi se svidi. Naprosto nije imala dovoljno elemenata, koje sam ja očekivala,  a naročita zamerka se odnosi na priču o dijamantu, koja je bila značajan fokus knjige, dok sam osećala da je Drugi svetski rat ustvari samo sporadičan aspekt romana, nešto što se dešava u pozadini sudbine ovih likova, iskrena da budem pomalo mi je preko glave knjiga, koje jedan od najtragičnijih događaja u istoriji ljudske civilizacije koriste kao mamac za ljubitelje istorijskih romana. Opet to ne znači da je ovo loša ili nekvalitetna knjiga, sasvim daleko od toga. Činjenica da meni nije prijala, ne znači da neće i vama, stoga joj svakako treba dati šansu, jer je ovo jedna od onih situacija kada iskustvo čitanja i lične preferencije dovode do sasvim različitog krajnjeg utiska. Verujem da će neko, kao što su i milioni ljudi širom sveta, uživati u njoj i imati potpuno drugačije viđenje od mene, tako da prepuštam da, imajući u vidu neke moje opšte utiske, odlučite da li bi ova knjiga možda mogla biti za vas.

Knjigu je kod nas izdala i prevela Laguna.

Zaključak: Moje razočaranje ovom knjigom je najvećim delom poteklo iz prevelikih očekivanja, jer sam toliko želela da mi se svidi, međutim desilo se sasvim suprotno, što ne znači da joj ne treba dati šansu, jer sam sigurna da postoje mnogi, koji su ovim romanom bili oduševljeni i možda ćete upravo vi biti među njima.