Autor Bojan Medić je rođen u Beogradu 9. decembra 1975. godine. Po zanimanju ekonomista, počinje da piše od 2002. godine. U svom dosadašnjem književnom radu je objavio jedan roman pod nazivom "Čajni klub profesora Nikolića" i esej "Čuvari palog kraljevstva". Knjiga "Ja, bot" predstavlja njegovu prvu zbirku pripovedaka, koja govori o generacijama, odraslim tokom devedesetih godina u Srbiji, koji su spremni ili nespremni, svako na svoj način, dočekali tranziciju.
Za Bojana Medića sam čula negde u periodu izdavanja njegovog debitantskog romana "Čajni klub profesora Nikolića" 2011. godine. Zaintrigirao me je sinopsis, koji je obećavao spoj meni bliskih i omiljenih tema, srpske nacionalne istorije i Tolkina. Međutim, nisam do sada imala priliku da pročitam ovu knjigu, valjda se nešto uvek isprečilo i nadam se, da ću u dogledno vreme to ispraviti, naročito sada kada sam se upoznala sa stilom pisanja autora. Na žalost, poslednjih par godina nemam naviku da čitam domaće pisce, naročito one, koji se bave problematikom savremenog srpskog društva. Čitanje knjiga, za mene, predstavlja svojevrstan eskapizam, te je moja pažnja, stoga, najčešće usmerena na romansu i fantaziju, ali niko, iole inteligentan, uprkos uloženom trudu, ne može ostati slep i gluv na svakodnevna dešavanja. Zato sam ovog meseca odlučila da učinim svoje čitanje raznovrsnijim, te pružim šansu i drugačijem štivu.
Knjiga "Ja, bot" se sastoji iz šest priča, od kojih je svaka posvećena nekom "preživljaču" tranzicionih vremena u Srbiji. Svaka od priča je pažljivo konstruisana, tako da uspeva da zadrži našu pažnju, te nas zainteresuje za sudbinu njenih likova, uprkos kratkom vremenu i par stranica, koje sa njima provodimo. Glavni junaci ovih priča nisu uvek dobre osobe, kojima se, s obzirom na okolnosti sredine u kojoj žive, dešavaju loše stvari. To su ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, koje svakoga dana možemo sresti u prodavnici, prevozu i na ulici. Priče ne predstavljaju kritiku njih ili njihovog načina života, bar ih ja tako nisam doživela, već uvid u jedan deo njihove svakodnevnice ili opis prekretnica na kojima se nalaze, a koje će odrediti dalji tok njihove budućnosti. Nema traženja krivca ili upiranja prstom, već se svaka priča posvećuje opisu načina na koji se običan čovek bori sa naopakim okolnostima, sa nemaštinom, neuspehom, ali i ističe ono nama, Srbima svojstveno, da se uvek dočekamo na noge i da se sa svakom novonastalom situacijom, ma koliko crna bila, borimo i na kraju izborimo sa zdravom dozom humora i cinizma, a upravo je i takav ton čitave ove zbirke. Zaista sam mišljenja da se poruka jasnije čuje i duže pamti, kroz osmeh, te mi je drago da je i autor izabrao taj put.
Nakon čitanja svake priče sam morala da zastanem i napravim pauzu, da pustim da se ono pročitano slegne i da se misli i emocije stišaju, s obzirom da su, uprkos pomenutom laganijem tonu, neke priče uspele prilično da me "prodrmaju" i emotivno dotaknu. Iako, svaka priča u suštini različita, tematski su povezane, te uprkos različitim likovima, kao da je njihov glavni junak isti, snađeno, nesnađeni tranzicioni čovek, zarobljen na prelazu između modernog i tradicionalnog, ali uvek spreman da ispliva na površinu. Stoga je dinamika knjige odlična, jer sve zajedno, ove pripovetke sasvim jasno čine kompaktnu celinu, a opet je svaka od njih dovoljno upečatljiva i pojedinačno. Istakla bih još nešto, što možda većini čitalaca neće značiti, ali eto, kod mene takve stvari predstavljaju dodatni plus, nazovimo to profesionalnom deformacijom. Kod opisa sudskog postupka se jasno vidi da je vođeno računa o terminologiji, koja se upotrebljava u istom, te i o samom toku, koji je odlično opisan. Celokupan stil pisanja Bojana Medića je prijemčiv za čitanje, lišen nepotrebnih i suvoparnih fraza, životan, a opet nikako banalan, te sa dubljim smislom, ponegde i setom, što su momenti, koji su mi se i najviše svideli. Uprkos opisanoj seti, te naznakama mračne atmosfere, koja se ne može izbeći kada se obrađuju ovakve teme, autor zbirku završava pozitivnim momentom, naravno proisteklim iz negativnog iskustva, jer kako bi moglo drugačije, što daje nadu u bolje sutra, lepšu i svetliju budućnost, jer lepe momente stvaramo sami.
Primerak knjige sam dobila od autora u zamenu za iskrenu recenziju, što, naravno, ni na koji način nije uticalo na moje mišljenje.
Zaključak: Knjiga "Ja, bot" ima moju preporuku i mislim da je odličan primer onoga kada neko ima šta, a i ume to da kaže. Mene samu je naterala na razmišljanje o brojnim temama i svakako ću još neko vreme biti pod utiskom.
Knjiga "Ja, bot" se sastoji iz šest priča, od kojih je svaka posvećena nekom "preživljaču" tranzicionih vremena u Srbiji. Svaka od priča je pažljivo konstruisana, tako da uspeva da zadrži našu pažnju, te nas zainteresuje za sudbinu njenih likova, uprkos kratkom vremenu i par stranica, koje sa njima provodimo. Glavni junaci ovih priča nisu uvek dobre osobe, kojima se, s obzirom na okolnosti sredine u kojoj žive, dešavaju loše stvari. To su ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, koje svakoga dana možemo sresti u prodavnici, prevozu i na ulici. Priče ne predstavljaju kritiku njih ili njihovog načina života, bar ih ja tako nisam doživela, već uvid u jedan deo njihove svakodnevnice ili opis prekretnica na kojima se nalaze, a koje će odrediti dalji tok njihove budućnosti. Nema traženja krivca ili upiranja prstom, već se svaka priča posvećuje opisu načina na koji se običan čovek bori sa naopakim okolnostima, sa nemaštinom, neuspehom, ali i ističe ono nama, Srbima svojstveno, da se uvek dočekamo na noge i da se sa svakom novonastalom situacijom, ma koliko crna bila, borimo i na kraju izborimo sa zdravom dozom humora i cinizma, a upravo je i takav ton čitave ove zbirke. Zaista sam mišljenja da se poruka jasnije čuje i duže pamti, kroz osmeh, te mi je drago da je i autor izabrao taj put.
Nakon čitanja svake priče sam morala da zastanem i napravim pauzu, da pustim da se ono pročitano slegne i da se misli i emocije stišaju, s obzirom da su, uprkos pomenutom laganijem tonu, neke priče uspele prilično da me "prodrmaju" i emotivno dotaknu. Iako, svaka priča u suštini različita, tematski su povezane, te uprkos različitim likovima, kao da je njihov glavni junak isti, snađeno, nesnađeni tranzicioni čovek, zarobljen na prelazu između modernog i tradicionalnog, ali uvek spreman da ispliva na površinu. Stoga je dinamika knjige odlična, jer sve zajedno, ove pripovetke sasvim jasno čine kompaktnu celinu, a opet je svaka od njih dovoljno upečatljiva i pojedinačno. Istakla bih još nešto, što možda većini čitalaca neće značiti, ali eto, kod mene takve stvari predstavljaju dodatni plus, nazovimo to profesionalnom deformacijom. Kod opisa sudskog postupka se jasno vidi da je vođeno računa o terminologiji, koja se upotrebljava u istom, te i o samom toku, koji je odlično opisan. Celokupan stil pisanja Bojana Medića je prijemčiv za čitanje, lišen nepotrebnih i suvoparnih fraza, životan, a opet nikako banalan, te sa dubljim smislom, ponegde i setom, što su momenti, koji su mi se i najviše svideli. Uprkos opisanoj seti, te naznakama mračne atmosfere, koja se ne može izbeći kada se obrađuju ovakve teme, autor zbirku završava pozitivnim momentom, naravno proisteklim iz negativnog iskustva, jer kako bi moglo drugačije, što daje nadu u bolje sutra, lepšu i svetliju budućnost, jer lepe momente stvaramo sami.
Primerak knjige sam dobila od autora u zamenu za iskrenu recenziju, što, naravno, ni na koji način nije uticalo na moje mišljenje.
Zaključak: Knjiga "Ja, bot" ima moju preporuku i mislim da je odličan primer onoga kada neko ima šta, a i ume to da kaže. Mene samu je naterala na razmišljanje o brojnim temama i svakako ću još neko vreme biti pod utiskom.
Odličan post :)
ОдговориИзбришиJa sam genralno salbo upoznata sa našim autorima tako da mi je ovaj bio nepoznat :)
Pretstavila si ga sjajno nisi odala nikakv spoiler a opet si iznela ono što čitaoca čeka u romanu :)
Na žalost mislim da ja nisam za ovaj roman. Ja sam '90ih bila dete (pa ono što se sećam jer sam rođena '94-e) ali kroz priče mojih ukućana nekako ne želim da čujem o tom periodu, to je kao što volim sve knjige koje se dešavaju oko drugog i prvog svetskog rata ali sam period ne volim (osim ako nije pisan daleko od bojnog polja) drugim rečima ne volim nešto što bi moglo da bude potncijalno potresno. Ali "Čajni klub profesora Nikolića" mi se već dopada, to bih mogla da potražim :)
Odlična recenzija ;)
Znaš kako, knjiga zaista dotiče najviše moju generaciju i one malo starije, ali je i dalje odličan prikaz naše svakodnevnice, znači nije smeštena u čuvenim devedesetima.:-D
ИзбришиDa, potpuno te razumem i ja imam te neke okidač teme.
I mene baš intrigira Čajni klub, naročito zbog tog elementa hobita.:-D
Hvala ti puno.:-*
Joj hvala puno, hehe, to je bila inspiracija. :D
ОдговориИзбришиI ja sam čula dosta oprečnih mišljenja, ali prosto taj Tolkin momenat me je zaintrigirao da ću je obavezno pročitati u jednom trenutku.
Da, zaista ih trenutno ima previše, pre ove knjige, poslednje što sam čitala bile su knjige Aleksandra Tešića, koje su zaista nešto jedinstveno.
Obavezno, jako bi me zanimalo tvoje mišljenje i stav.
Hvala tebi puno na divnom komentaru i čitanju. :*
Ja nemam hrabrosti da čitam ovu knjigu, čini mi se, ali Čajni klub profesora Nikolića ću svakako probati (i meni izmiče već godinama)
ОдговориИзбришиVerujem, ja sam morala nakon svake priče da oravim pauzu, našoj generaciji sve to izgleda suviše blisko, mnogo smo proživeli, a i dalje proživljavamo.
Избриши