Sluškinjina priča ( The Handmaid`s Tale )- Margaret Atvud ( Margaret Atwood )

Margaret Atvud je kanadska autorka, rođena 1939. godine u Otavi. Dobitnica je nekih od najprestižnijih književnih nagrada poput Bukerove, a među njenim najpoznatijim romanima, pored "Mačje oko" i "Slepi ubica", je svakako "Sluškinjina priča". Adaptacija knjige u vidu TV serije, u kojoj glavne uloge tumače Elizabet Mos i Džozef Fajns, je imala premijeru 26. aprila.

Još u srednjoj školi sam se susrela sa ovom spisateljicom, međutim, taj susret se može okarakterisati kao prilično neuspešan. Pokušala sam da pročitam knjigu "Slepi ubica", ali sećam se da mi je stil pisanja bio jako zamoran i nezanimljiv. Kada sam videla da je "Sluškinjina priča" izabrana za knjigu meseca maja i juna književnog kluba Eme Votson Our Shared Shelf, uglavnom fokusiranog na knjige, koje se bave feminizmom i uopšte, borbom za žensku ravnopravnost, odlučila sam da Margaret Atvud ponovo dam šansu. Privukla me je tematika ove knjige, nemam često priliku da čitam distopijske romane namenjene odraslima, a naročito ne one posvećene položaju žena u društvu. "Sluškinjina priča" govori o novostvorenoj republici Galad ( ako se ne varam današnji Masačusets ), koja ženama dozvoljava samo jednu funkciju: da rađaju. Svaka žena, koja se tome usprotivi biva prognana u Kolonije, gde je čeka spora smrt usled radijacije ili je ubijaju na licu mesta. Fredovica je jedna od njih, u crvenim haljinama i sa belim kapama, koje pokrivaju svaki pedalj njihovog tela, one služe svojim Zapovednicima i njihovim Suprugama, kako bi ostvarile jedan jedini cilj, a to je rađanje deteta. Inače, na poleđini knjige piše da se naša glavna junakinja nalazi razapeta između žudnje dva muškarca, te, iako se zaista u knjizi javljaju dva muška lika u korelaciji sa njom, nemojte nikako očekivati neku epohalnu strastvenu priču, niti ljubavnu dramu, jer ova knjiga zaista nije o tome.

Iskreno, ne znam kako bih započela kazivanje mog mišljenja o ovoj knjizi. Moja očekivanja su zaista bila visoka, možda i previše, jer je knjiga itekako hvaljena i često predstavljena kao nešto što neizostavno moramo pročitati tokom života na jednoj od onih lista obaveznog štiva, te se već smatra klasikom. Imam utisak kao da negde u ovoj knjizi postoji fantastična priča, koja je, na žalost, ostala neispričana. Razumem da je cilj verovatno bio kratkotrajni prikaz života jedne žene u izuzetno teškim i mračnim okolnostima, ali zaista sam želela više. Više informacija, više karakterizacije likova, više svega. Ovako, osećam da sam ostala uskraćena, jer je ideja knjige kontraverzna, ali i fascinantna, doduše nama, verujem, a i znam, da postoje žene na svetu, koje žive na način opisan u romanu, te ne mogu reći da je ujedno i originalna. Ono što bi je učinilo originalnom, po mom mišljenju, jeste razvoj zapleta, proširenje početne ideje, ovako deluje kao da nam je samo zagolicana mašta, dok smo ostali uskraćeni za neko značajnije dešavanje, a autorka je knjigu iskoristila kao poligon za plasiranje nekih sopstvenih ideja, nevezano za likove i samu priču. Takođe, nisam fascinirana porukama, koje knjiga šalje, odnosno nemam utisak da je autorka ponudila neko stanovište, koje bi predstavljalo otkrovenje za društvo u kojem živimo, niti je dozvolila svojim likovima da preduzmu bilo šta u vezi onoga što se dešava, već su svi, a naročito glavna junakinja, pasivni posmatrači događaja, koji se odvijaju. Razumem da je naglasak na nemoćnosti, ali opet to ne znači da mi je tako nešto bilo zanimljivo za čitanje. To znači da shvatam šta je autorka pokušala da kažem, ali ne smatram da je to uradila na jako dobar način. Čak i kada pisac želi da prenese važnu socijalnu poruku i dalje bi trebalo da poštuje neke osnove kvalitetnog pisanja, a to je da ponudi iole smislenu priču i razvijene likove, pa bili oni muški ili ženski.

Tempo knjige je jako spor, konstantno i odsečno smenjivanje budućnosti i prošlost je zbunjujuće, dok je stil pisanja najčešće nedorečen i dvosmislen, nikada ne izražavajući jednu misao do kraja. Sam kraj knjige je ambivalentan i nezadovoljavajući.

Zaključak: Ne mogu reći da mi se ova knjiga nije svidela, ali ne mogu reći ni da jeste. Nije na mene ostavila snažniji utisak, a naročito ne na način na koji sam ja to očekivala. Opet, reč o vrlo subjektivnom osećaju, što ne može sasvim biti merilo kada sami donosite odluku da li neku knjigu pročitati ili ne, ali eto, recimo da bih ovu knjigu mogla preporučiti onima, koji vole knjige Margaret Atvud i njen stil pisanja, zatim knjige, koje su fokusirane na nekim unutrašnjim, doduše nekoherentnim, mislima, glavnog lika. Naravno, to ne znači da i sama ne uživam u knjigama, koje su posvećene razvoju likova, a ne samoj radnji, ali postoji ovde nešto što me je onemogućavalo da se emotivno povežem i uticalalo na moju generalnu distancu prema romanu.