Zaplet: Kada je devojka vaših snova duplo mlađa od vas, možda je vreme da odrastete.
Režija: Mark Raso.
Film počinje tako što pratimo Vilijamov put kroz Evropu u potrazi za svojim dedom, kako bi mu predao pismo, koje je Vilijamov preminuli otac, rođen u Danskoj, napisao sa osam godina, po dolasku u Ameriku. Na ovo putovanje Vilijam je krenuo sa svojim najboljim drugom Dzeremijem, ali kako to obično biva, na put je krenula i Dzeremijeva devojka Dzenifer, koju u tih par scena koliko se pojavila nisam uspela da `provalim` do kraja, ali pošto ipak sa Vilijamom, kao glavnim likom, provodimo mnogo više vremena, mogu slobodno reći da je reč o nametljivoj i iritantnoj devojci, te kako je njega nervirala, tako je nervirala i mene. Mislim ko želi da pođe sa dečkom na putovanje, koje je toliko emotivno i značajno za njegovog najboljeg druga i da od toga napravi romantičnu turu po Evropi?
Naravno, pošto je troje gužva, a retko, koji prijatelj ima dovoljno pameti da ne uništava drugarstvo, kada god mu devojka trepne par puta, Dzeremi i Dzenifer uskoro odlaze za London kako bi se venčali, dok Vilijam ostaje sam u Kopenhagenu. U ovom trenutku dobijamo malo Lost in translation vibe, posto Vilijam ne govori jezik, teško se snalazi, ali je zato i teški namćor, koji obilato koristi omiljenu američku psovku fuck, ali meni je zbog toga, kao lik, samo simpatičniji, tačno se stiče utisak da je reč o nekome, ko je daleko emotivniji nego što to pokazuje, što ne čudi obzirom da kasnije saznajemo da je Vilijam prošao kroz teško detinjstvo usled nedostatka jednog roditelja, pošto je Vilijamov otac, napustio njega i majku, kada je Vilijam imao svega 14 godina, a i dok je živeo sa njima nije se radilo o preterano brižnom ocu. Vilijam upoznaje Efi, koja radi u hotelu i koja uspeva da prospe kafu na kovertu u kojoj se očevo pismo nalazilo, te razmrlja adresu. Pošto je Vilijam napravio neprijatnu scenu uvredjena Efi ga najpre šalje na pogrešno mesto da bi ga naučila pameti, ali kako se od početka moglo i pretpostaviti, kasnije mu ipak pomaže da dođe do prvih podataka u vezi sa svojim dedom i sopstvenom porodičnom istorijom.
Ne bih dalje opisivala radnju filma, mislim da je ovo sasvim dovoljno da vas uvuče u celu priču. Kada sam ja prvi put videla o čemu se radi na imdb- u apsolutno sam previdela reč duplo stariji, tako da je za mene, a i za Vilijama, bio šok da je Efi u stvari devojčica od 14 godina, koja još uvek nije krenula u srednju školu. E sada zaista ne znam kakvi su danski zakoni po pitanju ovakve vrste odnosa, ali ne verujem da su mu blagonakloni, mada su skandinavske zemlje u tom smislu uvek bile liberalnije. Iznenadila sam se što mi u nastavku filma to otkriće nije toliko smetalo, koliko sam očekivala. Svakako je pomogla neverovatna hemija između dvoje glavnih glumaca, zatim Gethin- ovo ( glumac najpoznatiji po ulozi Renli Barateona u seriji Game of Thrones ) gotovo dečije ponašanje, u nekim trenucima durenje, a onda u drugim postaje dečačić, željan pažnje i ljubavi, pravi odrasli Petar Pan, najbolje prikazano u shark bites scenama, kada Vilijam hvata Efi kao da je ajkula, pošto je to ono što je najviše plaši, što bi mogao biti ekvivalent kada vas dečak iz klupe, u prvom razredu osnovne škole, povuče za pletenicu. Efi stoga najčešće deluje daleko zrelije i mudrije, ne samo za svoje godine, već i za Vilijamove ( mada je ovo ona vrsta stereotipa da žene emotivno brže sazrevaju od muškaraca, ovde to zaista funkcioniše ). Takođe mora se pomenuti i sjajna gluma mlade Hansen, koja prosto uspeva da opčini kameru svojom prirodnom lepotom i neposrednošću, te iskazuje onaj divni, mladalački joie de vivre, scena poput one, kada nastupa na karaokama, tera apsolutno svakog gledaoca da se zaljubi u nju, pa možemo i da osetimo ono što Vilijam oseća u tom trenutku. Naravno tu je i bitna činjenica da je u vreme snimanje Hansen imala ipak 20 godina. Grad Kopenhagen ovde definitivno igra jednu od glavnih uloga, jer osim očiglednosti u vidu naziva filma, prikazan je, osim turističkih atrakcija i svakodnevni život njegovih stanovnika, mesta gde rade, gde se okupljaju i druže, način na koji društvo funkcioniše, prelepi ambijent, koji odiše sređenošću i jednostavnošću. Mene su pojedine scene svakako naterale da se zaljubim u ovaj grad i to je učinjeno na način, koji, po meni, bolje funkcioniše u odnosu na ono što Woody Allen radi u svojim filmovima, kada je reč o `odi` jednom gradu. Neke stvari su možda do kraja ostale nedorečene, u smislu odnosa između likova, neke smo mogli samo da naslutimo, ali film svakako ispunjava svrhu, a to je da nas natera da se vežemo za protagoniste, da zajedno sa njima proživimo određene emocije i stanje svesti i razmislimo o nekim sopstvenim životnim pitanjima. Pošto u poslednje vreme imam priličnu sreću sa izborom muzike u filmovima, koje gledam, mogu reći da ni ovaj nije izuzetak, tu je par sjajnih numera poput You & Me Against the World- Oliver North Boy Choir, a koji bend, što je sasvim freakish ima i pesmu Serbia on Fire, potom State Violence State Control- Arnaud Rebotini, Vi to Er Smeltet Sammen- Stoffer & Maskinen i par drugih.
Zaključak: Divan je osećaj kada među filmovima nezavisne produkcije otkrijete jedan ovakav `skriveni dragulj`, koji ostavlja određeni, pomalo neizbrisivi utisak, o kojem ćete dugo razmišljati. Trejler ne postavljam, jer ga ni sama nisam gledala, a sada vidim da otkriva neke prilično zanimljive detalje iz filma, pa i vama isto savetujem.
Нема коментара:
Постави коментар