Daleko od razuzdane gomile ( Far From the Madding Crowd )- Tomas Hardi ( Thomas Hardy )

Tomas Hardi je čuveni engleski pisac romana i poezije, poznat, pre svega, po mračnim tonovima svojih dela i pesimizmu, koji u njima obitava. Važio je za jednog od najboljih engleskih pisaca svog vremena, ali je često nailazio na osudu javnosti zbog svojih slobodoumnih, naročito za to vreme, stavova o braku i ljubavi. "Daleko od razuzdane gomile" svakako spada u jedno od njegovih najpoznatijih dela, a ja sam pored ove knjige, pročitala još i "Neznani Džud" i "Tesa od D`Ubervila", koje bih, takođe, preporučila, jer mislim da svako, ko se smatra ljubiteljem klasične književnosti, naročito engleske, treba da se upozna sa opusom ovog pisca. Ovaj post će, osim pročitanoj knjizi, biti posvećen i istoimenoj filmskoj ekranizaciji iz 2015. godine.

"Daleko od razuzdane gomile" je, pre svega, priča o jednoj devojci, Vitsaveji Everdin, neobičnog sklopa uma za vremenski period u kojem se radnja odvija i prilično slobodnog duha. Ona odlazi na farmu svoje tetke kako bi joj pomagala u domaćinskim poslovima i upravo ovde će upoznati skromnog i vrednog farmera Ouka, koji će je, nakon kratkog poznanstva zaprositi. Vitsaveja, ubeđena u njihov nesklad, jer ona, osim obrazovanja, nema ništa da ponudi farmeru, koji je na putu da postane uspešan, ga odbija i ubrzo odlazi iz tog mesta. U međuvremenu, Gabrijel Ouk doživljava finansijski sunovrat i primoran je da se zaposli kao pastir, sticajem okolnosti, dospeće na farmu Vederberi, čija je vlasnica sada upravo Vitsaveja, koja se u svom položaju izdigla daleko iznad njega. Njena neobuzdana lepota će, osim što u Gabrijelu ima konstantnu ljubav, privući pažnju još dvojice, bogatog zemljoposednika i suseda Boldvuda i nestašnog i sujetnog narednika Troja. Svaki od ovih udvarača će na svojstveni način uticati na njene odluke i dalji tok života.

Izdavač knjige: Vulkan.

KNJIGA

Najpre, ono što je kod mene bitno kod svakog klasika, koji preporučujem ljudima, jeste "težina" čitanja dela. Stručnije analize prepuštam drugima, koji poseduju takvo znanje. Od sve tri knjige Tomasa Hardija, koje sam ja pročitala, po mom mišljenju, upravo je "Daleko od razuzdane gomile" "najlakša" za čitanje. Radnja teče umereno brzo, nema previše praznog hoda, niti poglavlja, koja se bave svačim, osim glavnim likovima i zapletom, a ono što je najviše izdvaja jeste humorističan stil pisanja, koji ja, ni u kom slučaju, nisam očekivala od Hardija. U ovoj knjizi, on piše vrcavo, iznoseći prilično duhovite, a naročito sarkastične opaske. Potpuno drugačije od turobnog i mračnog tona Tese, a naročito Džuda, koji u tome prednjači. To ne znači da se po neka tragedija mogla izbeći, jer ipak je ovo Hardijeva knjiga, ali mene je "Daleko od razuzdane gomile" osvojila upravo lakoćom sa kojom sam mogla da se uživim u svaku napisanu reč. Mislim da u ovoj knjizi mogu itekako uživati i oni, koji, inače, ne čitaju rado klasike, jer obrađuje neke univerzalne teme poput ljubavi, strasti, ljubomore, morala, koje se manje ili više, uglavnom, provlače, kroz većinu knjiga, koje čitamo.

Još jedna stvar, koji bih kod ove knjige, istakla su likovi. Svaki od njih, na svoj način, može izazvati prilične diskusije, ali verujem da će mnoge frustrirati upravo glavna junakinja, Vitsaveja. Što se mene tiče, mene je ova Hardijeva junakinja prilično fascinirala, iako nisam odobravala svaku njenu odluku, smatram da je kao žena tog vremena, bila ograničena etičkim normama i pravilima ponašanja. U njoj su se neprestano sukobljavale dve žene, ona, koja je obrazovana i vaspitana u viktorijanskom duhu i druga, sa željom da bude samostalna, svakako svojeglava i neobuzdana, ali upravo zbog toga, i podložna osudama ne samo tadašnjeg, već i savremenog društva. Uvek mi deluje kao da je naše društvo, pri čemu ne mislim samo na našu zemlju, već na globalnom nivou, uvek spremnije da osudi ženu za isto ponašanje, koje bi se možda, ako ne oprostilo, ono bar podrazumevalo za muškarca. U svakom slučaju, smatram da je Tomas Hardi, kao i uvek, i ovde napravio izvanredne studije različitih ličnosti i karaktera i ovo je definitivno knjiga, koju pokreću likovi, a ne radnja.

Atmosfera jednog seoskog domaćinstva i mestašca je savršeno i slikovito prenesena, a roman upotpunjuju i razni, prilično živopisni, sporedni likovi, što sve doprinosi utisku da smo preneti u idilu engleskog sela, sa sve blejanjem ovčica. Ono što je nesvakidašnje i što izdvaja ovu knjigu, a opet to moram napomenuti, jeste glavni ženski lik. Dozvoljeno joj je da bude tašta i pomalo opterećena svojim spoljnim izgledom, a opet tom izrazitom ženstvenošću ne gubi razumnost, inteligenciju i slobodu duha, te sposobnost da obavlja različite poslove i najzad, za razliku od druge dve knjige, za to nije u potpunosti kažnjena. Kraj knjige bih mogla nazvati relativno srećnim, zavisi iz čije perspektive se gleda, ali sam njime bar bila zadovoljna. I dalje ostajem pri stavu da je Tomas Hardi pomalo čudan pisac, ne mogu ga prosto smestiti ni u jedan kalup, da li svojim pisanjem o ženama snažnog duha i uma, doprinosi veličanju žena kao takvih ili svojim tragičnim i morbidnim knjigama postiže upravo suprotno, drži propoved o potrebi zauzdavanja duha i emocija kod "slabijeg" pola. Jer imam utisak da voli da stvara jedinstvene ženske likove, a da ih zatim sprovodi kroz najstrašnije muke i naposletku uništava. Svejedno, ovo je knjiga i priča, koju vredi pročitati, ne samo zbog njenih kvaliteta, već navodi na diskusiju i razmišljanje, pruža nam uvid u jedno sasvim drugačije vreme, a opet i dalje je aktuelna i primenjiva.

FILM

Filmska adaptacija knjige, u kojoj glavne uloge tumače Keri Maligan, Matijas Šunarts, Majkl Šin, Tom Staridž i Džuno Templ, premijeru je imala 2015. godine. Kao i većinu adaptacija britanskih klasika u poslednjih deset i više godina i ovu je krasila izražena umetnička nota, koja se sastoji u izvanrednoj kinematografiji, odnosno neopisivim predelima britanskog krajolika, brojnim scenama, gde se naglašava, na primer, njihanje haljine, struk cveća, pogled ili dodir ruke i savršenoj muzičkoj podlozi, koja odgovarajuće prati svaku scenu. Ovakvi filmovi, uglavnom, prednost daju formi nad suštinom, te se radnja maksimalno uprošćava na uštrb dijaloga i detaljnije karakterizacije likova, a zarad lepog izgleda filma. U tome zaista nema ničeg loše i mislim da su upravo takvi filmovi svojom lepotom ponovo brojnu publiku približili ovim klasičnim delima i naposletku, vratili knjigama. 

Na stranu fizički opis u knjigama, izabrani glumci, osim što su svi lepe spoljašnjosti, na šta smo u kostimiranim dramama navikli, su odlično izneli svoje uloge i postigli da ih zamišljam kao takve i pri čitanju knjige, što znači da su pogodili karakter svojih likova. Zameram isključivo sitnice, poput ublažavanja lika narednika Troja i mislim da je njegovo loše postupanje prema Fani Robins moglo biti bolje objašnjeno ili bar više istaknuto, kao i lika farmera Boldvuda. Mislim da je u knjizi on mnogo intenzivniji i opsesivniji i često su mi scene sa njim izazivale napetost, u smislu da pomislim da je takav čovek spreman na sve, dok sam se u filmu, zahvaljujući izvedbi Majkla Šina, saosećala sa njim i sažaljevala ga. Nikog drugog do Matijasa ne bih mogla ni zamisliti u ulozi Gabrijela Ouka, dok je Keri doprinela da utisak o Vitsaveji bude još prijatniji. I ovde su prisutne manje izmene, Vitsaveja u knjizi je plahovitija i emotovnija, izraženo je njeno nervno rastrojstvo u pojedinim scenama, neodlučnost, dok je film, opet kako sam napomenula, i to znatno ublažio i završio priču u razdraganijem tonu, suptilno provukavši da prava ljubav, pa čak i ona, kojoj je trebalo malo duže da se prizna, što je naročito istaknuto u sceni božićne igranke, a ne razvije, kao u knjizi, pobeđuje sve.

Kao i u slučaju knjige, film, takođe, mogu preporučiti svima da pogledaju, jer predstavlja jednu od boljih kostimiranih drama, koje sam gledala, te ako ste ljubitelj filmova poput Gordost i predrasude ( recenzija ovde ) ili Džejn Ejr, ovaj film neizostavno morate odgledati.

Da li ste čitali "Daleko od razuzdane gomile" ili gledali film? Pišite mi u komentarima vaše utiske. Takođe, zanima me da li vam se dopadaju ovakve usporedbe klasika i njihovih ekranizacija?