Velvet Goldmine

Zaplet: 1984. godine britanski novinar Arthur Stuart istražuje život i karijeru glam- rok zvezde iz sedamdesetih, Brian Slade- a, koji je u početnim godinama svoje karijere, bio inspirisan buntovnim američkim pevačem, Curt Wild- om.

Glume: Ewan McGregor, Jonathan Rhys Meyers, Christian Bale i Toni Collette. 

Režija: Todd Haynes.

Film Velvet Goldmine sam prvi put gledala krajem osnovne ili početkom srednje škole na, nekada, čuvenom Art kanalu, koji se u to vreme svakako isticao izuzetno kvalitetnim filmskim programom, te sam mnoge, kasnije kultne filmove, ali manje poznate, odgledala upravo na ovom kanalu. Malo je reći da je ostavio snažan utisak na mene, likovi, kostimi, a najviše muzika, koja je bila odraz jednog izvanredno epohalnog vremenskog perioda- glam roka. Za mene je glam rok u to vreme predstavljao Kvin i njihov frotmen Fredi Merkjuri, mada, moram priznati, kao mala, sam oduševljeno gledala stare klipove Bijelog Dugmeta i Željka Bebeka, kako poskakuje u šljokičavim platformama i zlatno srebrnim, uskim zvoncarama sa bezbroj alki u uhu. Međutim Velvet Goldmine priča o jednom drugom muzičaru i njegovoj neverovatno moći da preoblikuje muzički svet prema svom liku, te odnosu sa drugim, isto tako jedinstvenim muzičarima, ali opet ovaj film je daleko više od toga.

Novinaru Arturu Stjuartu poveren je zadatak da istraži simulovano ranjavanje Brajana Slejda, tadašnje britanske glam rok zvezde, koje se desilo na njegovom, kako se ispostavilo, poslednjem nastupu. Artur je izabran, jer i sam ima sećanja na taj period, međutim mnogo dublja i ličnija od onih, koje njegov šef pretpostavlja. Polako uranjamo u svet, gde muškarci nose maskaru i senke, dok izazovno hodaju na svojim visokim potpeticama, a granica između polova se u potpunosti briše, naročito u spavaćoj sobi.

Na početku filma piše ( ovo je moj slobodan prevod ) "Iako je ono što ćete upravo videti stvar fikcije, svejedno mora biti emitovano pojačano do maksimuma". I ovaj film, odnosno ono što pokušava da ispriča, zaista pojačava do maksimuma. Sam osnov zapleta preuzet je iz filma Citizen Kane. Prva aluzija na film, a to i sami možete utvrditi na osnovu naslova, a isto je i meni upalo u oči pre toliko godina, kada sam ga gledala, je svakako život i karijera Dejvida Bouvija, naravno sa izvesnim modifikacijama. U filmu je inače trebalo biti minimum deset Bouvijevih pesama, međutim kada je pevač saznao da scenario zasnivaju na njegovim neautorizovanim biografijama " Stardust: The David Bowie Story" Henri Edvardsa i Toni Zaneta i "Backstage Pass" njegove prve žene Endži Bouvi, zapretio je tužbom, te ne samo da njegove pesme nisu korišćene, već je izmenjen i određeni deo scenarija kako bi se izbegle sličnosti, naravno nedovoljno. Lik Kurt Vajlda navodno je zasnovan na dvojici američkih underground rokera, Igi Popu i Lu Ridu, čije je karijere Bouvi "oživeo", a sa kojima se, bar se tako šuškalo, takođe bio u ljubavnoj vezi. Doduše Kortni Lav je takođe angažovana za pevanje na soundtrack- u, ali Kurt Vajld ju je suviše podsećao na njenog pokojnog muža i frontmena benda " Nirvana", Kurta Kobejna.

I mada su reference na pomenute muzičare zaista brojne ( Brajan Slejd u filmu, pri upoznavanju sa svojom budućom suprugom Mendi, koristi rečenicu "Do you jive?", što je navodno i Bouvi rekao Endži, pri prvom susretu ), ovaj put sam se više fokusirala na jedan jako bitan elemenat, odnosno ličnost, čije se prisustvo snažno oseća u filmu, a to je čuveni pisac Oskar Vajld. Osim očigledne povezanosti u vidu imena jednog od glavnih likova, te prikaza scene pronalaženja pisca, kao bebe, u Dablinu, neke su i pomalo suptilnije. Ovaj pisac je u svoje vreme svakako bio intrigantna ličnost, koja pomera granice stvaranja i seksualnosti, naročito u epohi prepunoj društvenih stega, što je ovim filmom savršeno uhvaćeno. Zanimljiva mi je paralela između samog Oskara, čije otelotvorenje predstavlja Kurt Vajld, koji svoju personu ne skriva iza maske, u potpunosti ogoljen pred publikom, stvarajući muziku, bez potrebe za umetničkim performansama i Brajana Slejda, kao lika iz Vajldovog najpoznatijeg dela, Dorijana Greja, koji se u filmu skriva iza pseudonima Maksvel Dejmon, ekstravagantni svemirac, koji je spreman da pokori planetu Zemlju. On je neko ko osmišljava neprestano sebe, počev od šminke i kostima, dajući publici određeni deo svoje ličnost, izrađeni portret, koji nikada ne stari, stvarajući njihova očekivanja u pogledu čijeg neispunjenja neprestano strepi, te zarobljavajući sebe u  istoj toj slici.

Osim sjajnog oslikavanja jedne ekstravagantne epohe u svakom smislu, te fantastičnog soundtrack- a, kao i dijaloga, koji predstavlja pravo malo blago za citiranje, film se ističe jedinstvenim i upečatljivim ulogama. Ris Majers je po pravilu najlepše biće u filmu, bez obzira na pol, ultimativni glam rok bog, savršen za tu ulogu, izvrsno ambivalentan. Juan Makgregor, glumac, koji se bez osećaja stida, u potpunosti prepušta svakom liku, koji tumači, sasvim slobodno i bez ograničenja, ne libeći se da sebe ogoli u svakom smislu reči. Kristijan Bejl, za ovog glumca netipična uloga,  seksualno zbunjenog, naivnog i podređenog mladića, obično u filmovima tumači snažnije likove i prirodne predvodnike, a potom i odraslog čoveka, koga progone duhovi prošlosti. Toni Kolet, nakon uloge "ružnog pačeta" Mjurijel u filmu Muriel' s Wedding, ovde isijava harizmom, vrcavošću i seksipilom.

Zaključak: Specifičan film, neprijemčiv za širu publiku, a naročito za one osetljivije u pogledu eksplicitnog izražavanja seksualnosti na filmu, međutim, koji sa godinama polako stiče svojevrstan kultni status i predstavlja viziju i ogledalo jedne epohe i slavi muziku iste na poseban način.