The Invitation

Zaplet: Vil je pozvan od strane svoje bivše žene i njenog sadašnjeg muža na svečanu večeru, na kojoj će opet susresti svoje stare prijatelje, koje nije video još od tragičnog događaja, koji se odigrao u toj kući. Međutim čini se da sve nije kao što izgleda, te će veče poprimiti neočekivani obrt za Vila.

Glume: Logan Marshall- Green, Tammy Blanchard, Michiel Huisman i John Carroll Lynch.

Režija: Karyn Kusama.

Nedavno sam gledala trejler za ovaj film, a kako ne volim tipične horore, premisa o misterioznoj večeri, na kojoj se dešavaju čudne stvari, možda izazvane paranojom jednog od likova, delovala mi je zanimljivo i uzbudljivo. Film zaista obećava u samom početku. Odmah u startu, jedan nesrećni slučaj nam stvara osećaj nelagodnosti i predskazuje dalji razvoj događaja u filmu, a kasnije saznanje o tragediji, koja se odigrala u kući, gde se održava sudbonosna večera, taj osećaj samo još više produbljuje. 

Međutim dalji tok filma ne uspeva da održi suspenziju, odajući suviše lako svoj zaplet i omogućavajući da predvidimo veliki preokret u filmu. U prevodu, kao da su stavili neonsku oznaku iznad postupka svakog od likova i ukazali na finalni rasplet, što je film učinilo krajnje predvidivim. Iskreno, dok sam gledala, u prvih dvadeset minuta, sam u glavi vrtela bar pet različitih scenarija, koji su daleko zanimljiviji od onoga što nam je prikazano. Film polako gradi tenziju u prvih sat, sat i po vremena, da bi sve kulminiralo u poslednjih deset minuta, zbrzanih i nedovoljno dramatičnih, s obzirom na ono što se dešava na ekranu, tako da kraj ostavlja utisak antiklimatičnog. Postoji jedna scena, na samom kraju filma, naravno neobjašnjena, jer je to prosto nešto što je moderno u današnjem svetu kinematografije, usled koje me je prožela jeza, te šteta što celokupan film nije uspeo da održi tu vrstu originalnosti i šokantnosti. 

Pojedini likovi su predstavljeni možda i suviše iritantno i stereotipno, te ni u jednom trenutku ne iskaču iz nametnutog šablona, pa njihova sudbina ni ne ostavlja snažniji emotivniji utisak. Međutim "borba alfa- mužjaka" u vidu tragičnog i pomalo paranoičnog Vila i šarmatnog i naizgled savršenog Dejvida čine okosnicu priče i glumci zaista fantastično uspevaju da iznesu svoje uloge. Michiela ( kada budem saznala kako se njegovo lično ime izgovara javljam ) sam gledala, naravno osim u seriji Game of Thrones, u par filmova, jedan od njih je i The Age of Adaline ( recenziran u ovom postu ), uvek mi je delovao neubedljivo, a  njegova gluma generično, međutim ovde je sjajan, istovremeno dopadljiv, preteći, čovek, koji nas ubeđuje da mu verujemo, a kojem svakako ne smemo verovati. Logan Marshall- Green ( iliti manje napucani Tom Hardi ) je pravo otkrovenje i definitivno neko, čiji ću dalji rad pratiti. Takođe mi se svidela generalna atmosfera, koju je rediteljka uspela da stvori u filmu, gotovo intiman osećaj da i mi sami prisustvujemo događajima, što je uglavnom odlika manjih, nezavisnih filmova.

Zaključak: Film u poslednje vreme prati priličan hajp, s obzirom da se publika u određenoj meri zasitila megalomanskih franšiza, te ga stoga nije loše pogledati, međutim ja sam ostala pomalo razočarana, imajući u vidu da sam pročitala zaista pozitivne utiske. Deluje mi kao da je jedna odlična ideja izneta na površan i mediokritetan način, tek zagrebavši površinu ljudske psihe i njenih užasa. Po meni, jedno prosečno ostvarenje u žanru u kojem postoje daleko bolji filmovi.