Dok nisam srela tebe ( Me Before You )- Džodžo Mojes ( Jojo Moyes )

Za razliku od sveta filmova, već nekoliko godina ne pratim u tolikoj meri novosti u pogledu izdavanja knjiga, osim ako nije reč o nekom nastavku serijala, koji u tom trenutku čitam. Naročito ne pratim novosti u domenu ljubavne savremene literature, tako da mi knjiga "Dok nisam srela tebe" nije bila naročito poznata, dok se nije pojavio trejler za istoimeni film Me After You, u kojem glavne uloge tumače Emili Klark i Sem Klaflin. Odjednom sam ovu knjigu počela svuda da viđam, na instagramu, fejsbuku, činilo se kao da svi pričaju o njoj, što je samo još više podstaklo moju znatiželju, iako sama tematika nije nešto za čime inače imam običaj da posegnem. Stoga moje oduševljenje, kada sam knjigu ugledala na stolu u biblioteci i najzad dobila šansu da je pročitam.

Luiza Klark živi u omanjem selu, gde se najveći broj aktivnosti vrti oko starog zamka, koji je glavna turistička atrakcija. Luiza, odnosno Lu još uvek živi sa roditeljima, bolesnim dekom, sestrom i njenim detetom u skučenoj kući u kojoj je besparica najveći problem, te kada Lu bude izgubila svoj posao u lokalnom pabu, to će za njenu porodicu značiti brojne poteškoće ukoliko ubrzo ne nađe drugi. Ona nema značajnije formalno obrazovanje, niti neke veštine, te njena sestra Katarina važi za onu pametnu u porodici, dok je Lu ona smotana i ekscentrična, sa svojim luckastim načinom oblačenja. Vil Trejnor je sin vlasnika zamka, bogati biznismen i plejboj, koji se u jednom trenutku svog uzbudljivog i egzotičnog života našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, što je rezultovalo saobraćajnom nesrećom, usled koje je Vil ostao kvadriplegičar. Vilovi roditelji, inače vlasnici seoskog zamka će unajmiti Lu za poziciju Vilove negovateljica, njen zadatak je da mu pravi društvo, uveseljava ga i brine o njegovom duševnom stanju. Međutim ovo dvoje ljudi će jedno drugom pružiti i mnogo više od toga.

Prvo ću istaći ono najpozitivnije u vezi ove knjige, hvatanje autorke u koštac sa temom o kojoj se, ne tako često, piše, strašna, onesposobljavajuća bolest prikazana upravo na takav način, ne preterano ulepšana ili romantizovana. Mada sam gledala par filmova slične tematike, odmah mi na pamet pada Dying Young sa Džulijom Roberts i Kembel Skotom, ovakve knjige i filmovi su zaista potrebni kako bi bar u jednoj, verujem, manjoj meri, od užasa sa kojim se ljudi, koji pate od naročito teških bolesti, zaista bore, bila prikazana njihova svakodnevnica i poteškoće u svetu, koji im nije skoro nimalo prilagođen. 

Koliko su drugi oduševljeni i emotivno pogođeni ovom knjigom, ne mogu reći da je mene naročito dotakla. Pre nego što pomislite da sam ona ista santa leda, koja je potopila Titanik, reći ću u svoju odbranu da sam isplakala reku suza dok sam čitala "Zelenu milju" Stivena Kinga i da mi oči zasuze samo kada pomislim na izvesnu scenu iz Sibirskog berberina, tako da nisam bezosećajna. Daleko od toga. Knjiga je doduše pokrenula par zanimljivih tema za diskusiju, jedna od tih tema je upravo i bila inspiracija za knjigu, ali vam neću otkriti o čemu je reč, jer želim da ostavim mogućnost da možda, kao ni ja, niste čuli za nju ili još uvek niste odgledali trejler, koji ovo otkriva, tako da ako nameravate da je pročitate, nikako ga nemojte gledati. Upravo ta kontraverza je ono što ovu knjigu ističe u moru drugih, doduše autorka se toga, kao i nekih drugih kritičnih stvari iz Luizine prošlosti, dotakla na pretežno površan način, što je i razumljivo s obzirom na tip štiva, ne argumentujući pri tom sasvim ubedljivo stav protiv.

Ideja je dobra, intrigantna, izaziva uvek dobrodošao sukob mišljenja, ali ono što me je zaista odvratilo od knjige bili su likovi. Prosto ne znam koji od likova mi je bio iritantniji, sa izuzetkom Vila i Nejtana, njegovog bolničara. Da li celokupna Luizina porodica, koja je beskrupulozno začikava, da ne kažem vređa i omalovažava, iako je odrasla žena? Njen odnos sa sestrom, mada na trenutke svetao, za mene je bio užasan. Imala sam utisak da su svi u Luizinoj sredini sebični egocentrici, sa neodoljivom željom da upravo nju maltretiraju, ono što bi Amerikanci nazvali bully. Mada je takve crte ponašanja prema njoj uspešno sprovodio i sam Vil, njegov lik mi je jedini bio dopadljiv zbog svoje trezvenosti i slojevitosti, dok su drugi manje više bili hodajući kliše i jednodimenzionalni. Sama Lu je heroina sa izuzetnim manjkom samopouzdanja i karaktera, što je čudno, imajući u vidu da sama autorka uporno ističe njenu vrcavost i ekscentričnost, koju mi nešto naročito nemamo ni priliku da vidimo u njenom ponašanju. Htela sam da mi se svidi, ali sam na kraju mogla samo da sažaljevam njen nedostatak energije i ličnosti, koji nisu bili iznenađujući, s obzirom na ponašanje njene porodice prema njoj. Da mene neko od detinjstva naziva glupom i smotanom, da sestra, u najtežem trenutku mog života, za mene ima pogled osude, ne verujem ni da bih ja izrasla u znatno snažniju i stabilniju personu. Takođe pisanje pojedinih poglavlja iz ugla sporednih likova je bilo zbunjujući, a nije nam dalo nikakav novi, niti značajniji uvid u priču iz druge perspektive.

Takođe mi se nije svideo način na koji je autorka želela da dopre do čitaoca porukom da život treba živeti do maksimuma, koju je Vil neprestano ponavljao sve vreme. Najpre kada neko, rođen u bogatstvu i privilegovanoj porodici, ko je to bogatstvo samo kasnije nadgradio, kaže nekom, ko pripada nižoj radničkoj klasi i nema dovoljno novca za život, a kamoli za bolje obrazovanje, da treba da posećuje Evropu, egzotična ostrva, da se popne na Kilimandžaro, te je gotovo besan zbog nedostatka njenog iskustva, meni to deluje pomalo licemerno. Navodi me na pitanje, da li autorka smatra da je samo mogućnost da se putuje i uživa u svim blagodetima luksuznog života, ispunjen i srećan život? Zar život ne čine sitnice i pre svega ljudi u njemu, naša porodica, prijatelji, ljubavi, mali trenuci? I da li treba dići ruke od istog kada nismo "ispunjeni" u autorkinom smislu? Naravno pozdravljam ideju o radu i napretku na sebi, ali opet su me prethodno navedene stvari naterale da se zamislim i uticale su na sveukupan utisak o knjizi.

Zaključak: Ne mogu reći za knjigu, koja je dotakla milione, možda i milijarde ljudi, da je loša. Možda knjiga jednostavno nije bila za mene ili ja za nju. Generalna ideja mi se svidela, ali ne i egzekucija iste. Svakako ću pogledati film, koji možda uspe da izbalansira stvari, koje su se meni svidele i one, koje nisu.

Fotografija korišćena u ovom postu je moja fotografija.
Photo used in this post is taken by me.