I, Tonya

Zaplet: Životna priča o usponu i padu Tonje Harding, jedne od najpoznatijih američkih klizačica u umetničkom klizanju.

Glume: Margot Robbie, Sebastian Stan i Allison Janney.

Režija: Craig Gillespie.

U poslednje vreme, gde god se okrenem, kao da na svaki film o sportu dolaze još tri. I uglavnom su to inspirativne priče o izdržljivosti, odricanju i naposletku trijumfu, sa pozitivnim tonom i atmosferom filma. Ovo nije jedna od tih priča, mada možda i jeste, samo sa onim delom o patnji i izdržljivosti. Tonja Harding je bila uspešna američka klizačica u disciplini umetničko klizanje, koja je obeležila početak devedesetih godina prošlog veka. Tada prva i jedina žena, koja je pokušala i uspela da izvede trostruki aksl, izuzetno tešku i zahtevnu figuru, navodno, samo su još tri žene na celom svetu uspešno izvele tu figuru i Tonja je jedna od njih, međutim, na žalost, Tonja nije po tome ostala upamćena, već po jednom od najvećih skandala u svetskom sportu. Naime, 1994. godine je uhapšena i optužena da je zajedno sa svojim suprugom, Džefom Džilolijem i navodnim telohraniteljem, Šonom Ekartonom, organizovala napad na svoju najveću rivalku Nensi Kerigan, kojoj je tom prilikom teleskop- palicom povređena desna noga, odnosno butina, jer je počinilac, na svu sreću, za par centimetara promašio koleno. Tonja se, u međuvremenu, nakon napada, plasirala za Olimpijske igre u norveškom Lilehameru, a i Nensi se uspešno oporavila i priključila olimpijskom timu. 

Sam film pripoveda jednu od verzija događaja, koja se vrtela u to vreme, ali se i trudi da fokus stavi na Tonjin život pre ovog nemilog događaja, koji nije bio nimalo blistav, a ni lak. Smatrana od samog početka za "belo smeće", Tonja se iznova i iznova susretala sa preprekom na svom putu profesionalnog sportiste, nikada dovoljno uzorna ili uglađena da bi dobila sponzorstva i visoke ocene na takmičenju, iako nezvanično, najbolja klizačica. Sve to povezano sa jako teškim porodičnim prilikama, mislim da je film napravio pravi potez, ne fokusirajući se toliko na sam napad, koji je, naravno, osuđujući, tu nema spora, već na pozadinu Tonjine priče i sve one delove slagalice, koji su doprineli da se desi ono što se desilo. Jer iza svakog monstruma, kako je štampa u to vreme nazivala Tonju, obično stoji i onaj, koji je od tog monstruma napravio ono što jeste. 

Film je inspiraciju za naslov pronašao u čuvenom istorijskom romanu Roberta Grejvsa, "Ja, Klaudije", te Tonja, na sličan način, pripoveda priču svog života. Naime, deo filma je urađen u formi dokumentarca, gde svaki od učesnika pripoveda neku svoju verziju istine, pokušavajući da skine krivicu sa sebe, što je priči dalo posebnu dozu autentičnosti i originalnosti, jer sa toliko nepouzdanih naratora i na samom kraju ostaje pitanje, šta se tu zaista desilo? Verovatno kompletna istina nikada neće biti otkrivena. O kvalitetu glume, ne moram ni da pišem. Apsolutno je svaki od glumaca doprineo tome da imam utisak da zaista gledam Tonju i članove njene porodice kako daju intervjue, kao da se preda mnom zaista odvija nečiji život, od detinjstva, preko odrastanja i sazrevanja, mislim fizički, psihički je već upitno. Dobro, moram priznati, da nisam baš poverovala u pojedinim scenama da Margo Robi zaista izgleda kao neko ko ima petnaest godine, mada verujem da i to zavisi od osobe do osobe. Bitno je da je glumica izvaredno odigrala dozu krhkosti i ranjivosti, koje se za te godine vezuju. Kada smo već kod Margo Robi, ona je u pojedinim scenama bila zaista neverovatno, intenzivnost njenog lica, kao da prikazuje tanku granicu između trijumfa i očaja, pa i potpunog ludila. Sasvim je jasno zašto je ona bila najbolji deo "Suicide Squad" i savršena za ulogu Harli Kvin. Izdvojila bih i Sebastijana Stana, najviše zbog toga što ga nikada nisam viđala u ovakvim vrstama uloga, a naročito Alison Dženi, maestralnu u ulozi Tonjine majke.

Zaključak: Ovaj film je teška porodična drama sa trenucima crnog humora, koji donekle ublažavaju užasnost događaja, vešto upakovana u priču o sportu, koji vam konstantno drži pažnju, od početka do kraja. Ni za jedan lik se ne može reći da je pozitivan, a opet se nekako saosećate sa njima, ma koliko odvratni, zli ili jednostavno glupi bili u svojoj okrutnosti, što je svakako odlika odlično snimljenog filma. Ne mogu dovoljno preporučiti da ga pogledate.