среда, 03. децембар 2014.

The Lifeguard



Zaplet: Bivši počasni diplomac napušta posao novinara u Njujorku, kako bi se vratila na mesto, gde se poslednji put osećala srećnom, u svoj roditeljski dom u Konektikatu. Počinje da radi kao spasilac na lokalnom bazenu i započinje vezu sa buntovnim tinejdzerom.

Glume: Kristen Bell, Mamie Gummer, Martin Starr, Alex Shaffer i David Lambert.

Režija: Liz W. Garcia.




Uvek je sjajno pogledati dobru coming of age priču, pa makar se radilo i o dvadesetdevetogodišnjoj devojci, sa kojom svakako mogu da se poistovetim. Svi mi dođemo u određene godine kada počnemo da se pitamo da li su izbori, koje smo napravili u životu oni pravi i da li nas uopšte čine srećnim. Tako da mogu da potpuno razumem Li, koja se osetila zarobljenom u datim životnim okolnostima, karijerom, koju je izabrala, vezom, koja ne vodi nikuda i u krajnjem slučaju usamljenošću, koju sa sobom donosi život u velikom gradu, ali i odvojenost od porodice. Meni je krajnje logična bila njena ideja back to basic, odnosno povratak u rodni grad, gde se poslednji put osećala voljenom i poštovanom, a što je najbitnije značajnom. Mogla je samo dobiti malo više podrške od svoje porodice i prijatelja, volela bih da sam umesto šoka zbog njenog iskakanje iz standardnog obrasca života: diploma- posao- brak- dete, videla bar neko pitanje- Kako si? i Da li si srećna?. 



Uprkos stavu okoline Li se vraća na svoj srednjoškolski posao spasioca lokalnog bazena, gde upoznaje Malog Dzejsona,  sina čuvara, koji tu živi i njegove, za lokalnu zajednicu, problematične prijatelje, prema kojima se postavlja kao duhovni guru, što je za mene prvi kliše ovog filma. Li bi trebalo da bude neko ko želi da se oslobodi stega, koje sa sobom nosi očekivanje okoline kada dođete u određene godine, a ne da `soli pamet` klincima, koji žive i rastu u drugačijim okolnostima nego što su njene bile. Ne, nema svaki šesnaestogodišnjak divan život kada je mlad, prepun bezbrižnih trenutaka i svetlu budućnost ispred sebe. Drugi kliše je da je svaka iole odrasla osoba, sem Liinih prijatelja, ovde prikazana kao frustrirana, na granici da bude totalni kreten. Počev od muža Liine najbolje drugarice Mel, koji joj zabranjuje da popije čašu vina, zvoca ako ne dođe kući na vreme ili želi da puši cigarete, dok se ona sva srećna iskrada i razdragano vrišti, dok se sa društvom vozi kolima. Mislim come on, zar treba da pomislimo da je iz svake zrele veze isisana sva radost, nestašluk, da ne pričam o seksualnosti, a da muž treba da nam glumi oca, kojem prkosimo sa drugarima? Čemu banalizovanje razlike na relaciji mlad- odrastao i izjednačavanje sa zabavan- dosadan? Moram sada da ubacim jedno random zapažanje, zašto Amerikanci imaju potrebu da zaglušuju ovakve filmove muzikom i feel good pesmama? Ne želim da gledam dve, tri smislene rečenice, a da mi zatim narator scene bude neka indie pesma, koja će mu u stvari pričati šta se tu dešava i kako se glumci osećaju, hoću da mi to pokažu sami glumci.



Li takođe ulazi u vezu sa Malim Dzejsonom, ovde moram da pohvalim način na koji su snimljene njihove zajedničke scene, deluje skroz realno i steamy, a hemija između Kristen i David- a je neverovatna, ma koliko možda delovala neprimereno. Idilu remeti Liina majka, koja joj traži da se iseli iz kuće, jer ona želi da natera Li da odraste. Ne razumem ovakve žene, ok posvetila si ceo život detetu i najzad imaš slobodu da radis šta želiš, ali da li je dete to tražilo od tebe, da bude jedino oko čega će se vrteti tvoj svet? Zar samo Liino prisustvo nju toliko ometa da mora bukvalno da je istera iz kuće? Li tako završava kod Dzejsona, što njena drugarica Mel saznaje, ali iako je njena, na početku, razumna reakcija i potreba da se obrati Dzejsonovom ocu, sasvim razumna, ubrzo se rasprava pretvara u neki lični okršaj između Li i nje. Zašto su svi u ovom filmu toliko sebični da misle da su epicentar sveta? Upravo sebičnost ovih ljudi i nedostatak sluha za tuđe probleme dovodi do tragičnog događaja, ali uprkos tome svi dobijaju neki svoj happy end. Li se vraća svojoj karijeri u velikom gradu, Tod odlazi sa njom, Mel naravno u jednoj sceni uspeva da izgleda odnos sa mužem, dok Dzejson, zahvaljujuci Liinoj pomoći, nastavlja dalje sa svojim životom.  Ne dopadaju mi se dvostruki aršini, koje ovaj film propagira, otac, ponosan na svog sina, što je uspeo da `povali` stariju devojku, dok škola i Mel ne nameravaju da protiv nje pokrenu bilo kakav postupak, pitam se kako bi sve izgledalo da je na mesto Malog Dzejsona bila nečija kćerka u pitanju, a na mesto Li odrastao muškarac i dok je u filmu Copenhagen postavljanje ovakvog pitanja ipak izbegnuto, ovaj film je, po meni, upotrebio prilično jeftin trik zamotavanja svega u finu, rozu mašnu.

Zaključak: Film nije toliko loš za pogledati, ako volite ovakav tip priča o strahu zbog konačnog odrastanja i sazrevanja, mada postoje daleko bolje odrađeni na datu temu, sa dubljom pričom i uz izbegavanje gore opisanih klišea. Mislim da smo mogli dobiti mnogo bolji film da se režiser, koja je ujedno i scenarista filma, fokusirala na Li i njena razmišljanja o životu, a ne rasplinula na hiljadu strana, ovako je film želeo da odgovori na neka pitanja, a nije odgovorio ni na jedno, već nas je bukvalno vratio na sam početak.


Нема коментара:

Постави коментар