Sing Street

Zaplet: Dečak, koji odrasta tokom osamdesetih godina u Irskoj, bežeći od svakodnevnih problema i svađa u okviru svoje porodice, osniva bend kako bi impresionirao misterioznu devojku.

Glume: Ferdia Walsh- Peelo, Kelly Thornton, Jack Reynor, Maria Doyle Kennedy i Aidan Gillen.

Režija: John Carney.

Konorova porodica, kao i milion drugih, irskih porodica osamdesetih godina, doživljava ekonomski krah, u vreme kada najveći broj mladih odlazi iz zemlje u London u potrazi za poslom, te je primorana da Konora upiše u jeftiniju, ali i ograničenu, katoličku školu, isključivo za mladiće. Kada se bude zaljubio  u misterioznu susetkinju, manekenku u pokušaju, Konor će doći na ideju da je impresionira, formirajući školski bend, sastavljen od klinaca, koji se obično nigde ne uklapaju. Prolazeći kroz razne muzičke trendove i etape, Konor će bolje upoznati sebe, ali i svet oko sebe, sve to kako bi osvojio ljubav svog života. Ali da li je devojka u pitanju vredna tolikog truda?

Na stranu stariji glumci u filmu i glumac, koji tumači starijeg brata glavnog lika, koji, inače, izgleda kao irski Set Rogan, koji mnogo, mnogo bolje glumi, klinci u ovom filmu su jednostavno fantastični. Harizmatični, nesvakidašnji, a opet tako prirodni i slatki na sebi svojstven način. Kroz film, posmatramo njihovu transformaciju i sticanje samopouzdanja zahvaljujući muzici, kao načinu da izraze svoje ja, te je ovo izuzetna priča o odrastanju sa kojom može svako od nas da se poveže. Kao i u prethodnim filmovima reditelja, Begin Again ( recenzija ovde ) i Once, sama muzika igra jednu od glavnih uloga i svaka od pesama benda iz naslova predstavlja omaž nekoj od, sada kultnih, numera osamdesetih godina.

Zbog filmova poput ovog i dalje imam želju da uopšte i pišem o filmovima i da ih recenziram, jer ne mogu da podnesem da nešto tako divno prođe potpuno nezapaženo. Film izaziva svu navalu nostalgije za detinjstvom, te podsećanje na neka podjednako teška, ali i jednostavnija vremena. Muzika 80 tih je naravno dominantna kroz čitav film, uopšte motiv muzike je konstanta u svim filmovima ovog, izuzetno talentovanog reditelja, da kroz priče o naizgled običnim ljudima, poveže svoju ljubav prema sjajnoj muzici i želju da prikaže njihove živote, lepe i teške trenutke. U ovom filmu, reditelj koristi autobiografske trenutke kako bi ispripovedao dirljivu priču, koju dugo nećete moći da izbacite iz glave, a kamoli iz srca.

Zaključak: O ovom filmu mogu da napišem samo još sledeće, idite gledajte odmah, zahvalite mi posle. Nema na čemu.