Zaplet: Veština i nišan snajperiste američkih Mornaričkih Foka Chris Kyle- a su spasili nebrojane živote na bojnom polju, zbog čega je ovaj čovek postao svojevrsna legenda. Po povratku kući supruzi i deci, nakon četvrte ture vojne službe u Iraku, Chris shvata da je rat jedino što ne može da ostavi iza sebe.
Režija: Clint Eastwood.
American Sniper je biografski film zasnovan na autobiografiji samog Kris Kajla ( Chris Kyle ) pod nazivom "American Sniper: The Autobiography of the Most Lethal Sniper in U.S. Military History". Kris Kajl je bio pripadnik američkih Mornaričkih Foka, jedne od najpoznatijih vojnih jedinica specijalne namene osnovane 1962. godine, čiji je primarni zadatak izvođenje borbenih dejstava na kopnu, moru i iz vazduha i proklamovan za najsmrtnosnijeg snajperistu u istoriji američke vojske sa 166 potvrđenih ubistava od 255 verovatnih ubistava.
Od samog starta film iskazuje izuzetno propagandnu crtu, koja verovatno može dojmiti samo Amerikance, te se već na početku stiče utisak o određenoj publici, kojoj je ovaj film namenjen. Na stranu što film predstavlja nečiju životnu priču, ali zaista je prepun klišea, koji podsećaju na verovatno svaki film o vojsci, koji ste ikada gledali. Mislim da je ovaj film svojevrsni rekorder, pošto sam već u prvih dvadeset minuta toliko puta prevrnula očima da me čudi da nisu ostale u tom položaju.
Tek posle sat vremena filma kreće i neka akcija, odnosno vrlo slikovito nam je objašnjena i predočena poenta rata u Iraku, te da su Amerikanci ustvari poslati da Iračane spašavaju od samih Iračana. Dok su Krisovi postupci unapred opravdani, postupci suprotne strane su sa namerom prikazani kao nakazni i divljački, dobro je da je Klint Istvud čuo za krilaticu u svakoj priči postoje dve strane. Ali dobro bar imamo priliku da gledamo i ultimativni okršaj između dvojice snajperista, povremeno provaljivanje šala i duhovitih dosetki, neograničen pristup satelitskom telefonu za razgovore sa familijom, dok sam Kris, kao ultimativni američki heroj, kroz svaki sukob i vatreni okršaj prolazi nonšalantno, osećajući se sve vreme personalno odgovornim za svakog američkog vojnika, ali ih sve vreme upravo sam uvaljuju u opasne situacije na putu neke svoje lične vendete, koja mu je odmalena usađena.
Film ima ustaljen tempo od kog retko odstupa, po neka scena porodičnog života, zatim sledi nova tura, a za sve to vreme sam lik Krisa se nimalo ne menja. Ja zaista ne znam zašto je Bradley nominovan za Oskara, njegov lik je toliko jednodimenzionalan, toliko lišen dubine, da tek u ponekoj sceni pred kraj filma dobijamo neku emociju od njega, naravno dok se ne vrati u G. I. Joe mod. Tako da ako ste očekivali psihološku dramu o traumatskim posledicama jednog rata ne samo po vojnika, već i po njegovu okolinu, mislim da ćete biti razočarani, jer ono što je bilo i najkontraverznije u njegovom životu i oko čega bi se mogao napraviti čitav jedan zaseban film nam je prikazano u vidu jedne jedine rečenice na crnom ekranu. Ako ste očekivali uzbudljivu pucačinu i akciju vojnih operacija, moj iskreni savet vam je, igrajte Call of Duty, verujem da je priči i zapletu posvećeno više pažnje.
Sam kraj filma me je prilično šokirao, jer nisam bila upoznata sa životom Kris Kajla, ali iako bi svakog normalnog čoveka tako nešto pogodilo, ipak moram reći da nismo izvukli nikakvu pouku, jer smo upravo lišeni krucijalne scene, koja bi nam možda pokazala svu besmislenost i surovost rata, dalekosežne posledice, koje ostavlja ne samo na inostranom, već i na domaćem tlu. Koja je bila poenta ekranizovanja priče ovog čoveka, koji svoje stavove usađene u ranom detinjstvu definitivno nije menjao, koji je, bar prema onom što smo u ovom filmu mogli pogledati, rat pretvorio u neku svoju ličnu borbu, koji ni na trenutak izgleda nije razmišljao o moralnosti ili pravednosti svojih postupaka, koji se, nakon svih strahota, koje je preživeo i uradio, sasvim lagodno, nakon par sastanaka sa veteranima, opet snašao u ulozi odanog supruga i oca, bez ijedne trzavice? Možda bih, da živim u Americi, imala odgovor na ova pitanja, pošto je film bukvalno `razbio` na box office- u, te je zaradio polovinu od ukupne zarade svih filmova nominovanih za Oskara u kategoriji najbolji film.
.jpg)
Zaključak: Površna priča o nečijem životu, gde bukvalno ne saznajemo ništa o unutrašnjem stanju i razmišljanju onog, koga smo putem ovog filma trebali da upoznamo, a možda i razumemo, jer je valjda i poenta filmske umetnosti da nam pruži uvid u intimni svet intrigantnih ličnosti. Mislim ako su film već namenili isključivo američkom tržištu, onda su trebali i da se ograniče na Ameriku prilikom distribucije. Sem jedne pojedinosti na mene film nije ostavio nikakav utisak, te kao što ni sam Kris nije previše razmišljao o svojim ispaljenim mecima sumnjam da ću i ja više razmišljati o ovom filmu.
Od samog starta film iskazuje izuzetno propagandnu crtu, koja verovatno može dojmiti samo Amerikance, te se već na početku stiče utisak o određenoj publici, kojoj je ovaj film namenjen. Na stranu što film predstavlja nečiju životnu priču, ali zaista je prepun klišea, koji podsećaju na verovatno svaki film o vojsci, koji ste ikada gledali. Mislim da je ovaj film svojevrsni rekorder, pošto sam već u prvih dvadeset minuta toliko puta prevrnula očima da me čudi da nisu ostale u tom položaju.
Tek posle sat vremena filma kreće i neka akcija, odnosno vrlo slikovito nam je objašnjena i predočena poenta rata u Iraku, te da su Amerikanci ustvari poslati da Iračane spašavaju od samih Iračana. Dok su Krisovi postupci unapred opravdani, postupci suprotne strane su sa namerom prikazani kao nakazni i divljački, dobro je da je Klint Istvud čuo za krilaticu u svakoj priči postoje dve strane. Ali dobro bar imamo priliku da gledamo i ultimativni okršaj između dvojice snajperista, povremeno provaljivanje šala i duhovitih dosetki, neograničen pristup satelitskom telefonu za razgovore sa familijom, dok sam Kris, kao ultimativni američki heroj, kroz svaki sukob i vatreni okršaj prolazi nonšalantno, osećajući se sve vreme personalno odgovornim za svakog američkog vojnika, ali ih sve vreme upravo sam uvaljuju u opasne situacije na putu neke svoje lične vendete, koja mu je odmalena usađena.
Film ima ustaljen tempo od kog retko odstupa, po neka scena porodičnog života, zatim sledi nova tura, a za sve to vreme sam lik Krisa se nimalo ne menja. Ja zaista ne znam zašto je Bradley nominovan za Oskara, njegov lik je toliko jednodimenzionalan, toliko lišen dubine, da tek u ponekoj sceni pred kraj filma dobijamo neku emociju od njega, naravno dok se ne vrati u G. I. Joe mod. Tako da ako ste očekivali psihološku dramu o traumatskim posledicama jednog rata ne samo po vojnika, već i po njegovu okolinu, mislim da ćete biti razočarani, jer ono što je bilo i najkontraverznije u njegovom životu i oko čega bi se mogao napraviti čitav jedan zaseban film nam je prikazano u vidu jedne jedine rečenice na crnom ekranu. Ako ste očekivali uzbudljivu pucačinu i akciju vojnih operacija, moj iskreni savet vam je, igrajte Call of Duty, verujem da je priči i zapletu posvećeno više pažnje.
Sam kraj filma me je prilično šokirao, jer nisam bila upoznata sa životom Kris Kajla, ali iako bi svakog normalnog čoveka tako nešto pogodilo, ipak moram reći da nismo izvukli nikakvu pouku, jer smo upravo lišeni krucijalne scene, koja bi nam možda pokazala svu besmislenost i surovost rata, dalekosežne posledice, koje ostavlja ne samo na inostranom, već i na domaćem tlu. Koja je bila poenta ekranizovanja priče ovog čoveka, koji svoje stavove usađene u ranom detinjstvu definitivno nije menjao, koji je, bar prema onom što smo u ovom filmu mogli pogledati, rat pretvorio u neku svoju ličnu borbu, koji ni na trenutak izgleda nije razmišljao o moralnosti ili pravednosti svojih postupaka, koji se, nakon svih strahota, koje je preživeo i uradio, sasvim lagodno, nakon par sastanaka sa veteranima, opet snašao u ulozi odanog supruga i oca, bez ijedne trzavice? Možda bih, da živim u Americi, imala odgovor na ova pitanja, pošto je film bukvalno `razbio` na box office- u, te je zaradio polovinu od ukupne zarade svih filmova nominovanih za Oskara u kategoriji najbolji film.
Zaključak: Površna priča o nečijem životu, gde bukvalno ne saznajemo ništa o unutrašnjem stanju i razmišljanju onog, koga smo putem ovog filma trebali da upoznamo, a možda i razumemo, jer je valjda i poenta filmske umetnosti da nam pruži uvid u intimni svet intrigantnih ličnosti. Mislim ako su film već namenili isključivo američkom tržištu, onda su trebali i da se ograniče na Ameriku prilikom distribucije. Sem jedne pojedinosti na mene film nije ostavio nikakav utisak, te kao što ni sam Kris nije previše razmišljao o svojim ispaljenim mecima sumnjam da ću i ja više razmišljati o ovom filmu.
meni se ovaj film dopao nekako mi je "sjela" i radnja, i sve u svemu navelo me na razmisljanje o mnogo cemu
ОдговориИзбриши