Whiplash

Zaplet: Obećavajući mladi bubnjar počinje da svira u orkestru, u prestižnoj muzičkoj školi u Njujorku, gde njegovi snovi o veličanstvenosti potpadaju pod rukovodstvo profesora, koji ne preza od upotrebe bilo kakvog sredstva kako bi učenik dostigao svoj potencijal.

Glume: Miles Teller, J.K. Simmons, Paul Reiser i Melissa Benoist.

Režija:  Damien Chazelle.

Zanimljivo je da reditelj Damien Chazelle nije mogao da pronađe finansijere, koji bi podržali ovaj film, te je isekao najveći broj scena i priložio ga u kratkoj formi na Sandens festivalu 2013. godine pod istim imenom Whiplash, gde je ovaj, tada, kratkometražni film osvojio nagradu žirija u odgovarajućoj kategoriji, te režiser više nije imao problema sa obezbeđivanjem budžeta, pa ga prilaže u punoj formi naredne, 2014. godine na istom festivalu, kada film osvaja i nagradu žirija i publike. 

Devetnaestogodišnji džez bubnjar Andrew Neimann ( Miles Teller ) pohađa prestižnu muzičku akademiju u Njujorku, kada ga jednog dana, tokom samostalne probe, zapaža legendarni muzičar i profesor škole Fletcher ( J.K. Simmons ). Ubrzo ga profesor uvodi kao alternativnog bubnjara u njegov ekskluzivni takmičarski džez orkestar, te na taj način utičući na Andrew- a da se zaista fokusira na uspon ka perfekciji, gubeći negde usput širu sliku, ali i ljude iz okruženja, kao i sopstveno fizičko i mentalno zdravlje, postavljajući pitanje koliko je neko spreman da testira i najzad probije svoje granice izdržljivosti.

Osim muzičkog dela priče, a muzika u filmu je zaista fenomenalna, gde se nedvojbeno ističu kompozicije Whiplash i Caravan, film je inače osvojio Oskara za najbolje miksanje zvuka, ono u čemu je ovaj film zaista dobio priliku da zasija je prikaz kompleksnog odnosa između dvojice glavnih likova, manipulativnog profesora, sklonog nasilju i uvredama, kao metodama postizanja željenih rezultata i učenika, željnog priznanja i poštovanja, koji se i sam ponaša kao kreten većinu vremena, te se stiče utisak da je muzika poslužila kao svojevrstan poligon upravo za pomenuti odnos, a da je posvećen i u njemu se mogu pronaći svi oni, koji su ikada težili ka tom vrhuncu veličanstvenosti bilo u muzici, nekoj drugoj vrsti umetnosti, sportu ili drugim različitim profesijama. Jako je teško odlučiti da li me je više oduševila gluma J.K. Simmons- a, koji je, po meni, sasvim zasluženo osvojio Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu pretprošle noći u ulozi, koja je sasvim moguće obeležila karijeru dugu preko dvadeset godina glumca, koga smo navikli da viđamo u sporednim ulogama u filmovima poput Juno i Spider- Man, a koji nas ovde u jednom trenutku tera da se smejemo njegovim, malo je reći, grubim šalama ili nas čini napetim i anksioznim bukvalnim psihičkim i fizičkim zlostavljanjem svojih muzičara ili Miles Teller, koji se po običaju pojavljivao u romantičnim komedijama ili tinejdžerskim franšizama, te ovom ulogom sve prethodne ostavlja daleko iza sebe, uspevajući da personifikuje sve one, koji su nekada u životu težili bolesnom i potpunom perfekcionizmu, ne mareći za posledice. Četrdeset posto muzike na soundtrack- u filma je upravo odsvirao Miles, koji bubnjeve svira od svoje petnaeste godine, a za ulogu se pripremao vežbajući četiri sata tri puta nedeljno, tako da upravo on svira i u većini filma, te je krv na palicama i bubnjevima, prikazana u filmu, takođe njegova.

Mogući manji spojleri

Mislim da film takođe sjajno prikazuje onaj osećaj, za koji sam sigurna da je većina nas doživela bar jednom u životu, bilo zahvaljući nekom treneru, profesoru ili sličnom mentoru, kada ste rastrzani između želje da nekoga zadivite ili zadavite. Kako centar pažnje upravo drži jedan takav sadomazohistički odnos, zasnovan na međusobnoj mržnji, poštovanju, divljenju i gnušanju, te i drugim najrazličitijim emocijama ljudskog spektra, mesta za razvoj drugih odnosa u filmu jednostavno nije bilo. Andrew- ova devojka je ubrzo odbačena kao smetnja njegovoj ambiciji, što najavljuje i sama scena njihovog sastanka, koja prikazuje jasnu diskrepancu ( profesor Jelić bi bio ponosan ) između njih dvoje i naglašava njenu običnost i prosečnost, bar u Andrew- im očima, jer je on onaj izabrani među veličanstvenim, poseban, primećen, te predstavlja savršenu marionetu za Fletcher- ova "iživljavanja" po principu nagrada- kazna, kao vaspitne metode. Takođe malo prostora je posvećeno i odnosu između Andrew- a i njegovog oca, koji može samo sa užasom da posmatra kako se njegov sin kreće spiralom sopstvene propasti.

Kraj predstavlja perfektan finalni rasplet ovog odnosa i sjajnu završnicu vožnje, pune uspona i padova, kojoj nas film podvrgava, neprestano nas držeći napetim i na ivici u iščekivanju sledećeg neverovatnog poteza u svojevrsnoj psihološkoj igri svojih glavnih likova.

Inače termin Whiplash označava povredu vrata, kao posledicu saobraćajne nesreće, te se naziv filma, osim očiglednom istoimenom kompozicijom, može objasniti i saobraćajnim nesrećama, koje su preživeli kako režiser, tokom samog snimanja filma, koji je svejedno nastavio isto snimanje, tako i Miles Teller, koji je pre glumačke karijere, kao mlađi, takođe doživeo tešku saobraćajnu nezgodu, a i naslov se odlično nadovezuje na scene iz filma, koje su još jedan prikaz nečije upornosti, tvrdoglavosti, a verovatno i ludosti.

Zaključak: Sjajna psihološka drama, u pojedinim trenucima mučna za gledanje, ali koja ostavlja fenomenalan utisak. Preporučujem.