субота, 09. јануар 2016.

Sicario



Zaplet: FBI agent je regrutovana u nekonvencionalnoj borbi i predstojećem obračunu sa meksičkim narko- kartelima.


Režija: Denis Villeneuve.



Malo je reći da je Denis Villeneuve specifičan režiser, izdvaja se po mračnim, turobnim temama, koje obrađuje u svojim filmovima, sporom tempu toka radnje, ako je uopšte i ima i naglom, neobjašnjenom, a neki bi rekli i nezadovoljavajućem kraju filma. Lično u vezi njega su mi još uvek pomešana osećanja, Enemy je svakako bio odličan kao umni trening i pogodan za različita tumačenja i analizu, dok Prisoners i dalje pamtim po glumačkoj bravuri Jake Gyllenhaal- a i Hugh Jackman- a, dok mi je sam film izneverio očekivanja usled predvidivosti i onog naglog kraja o kome sam pisala na početku, ali svakako i dalje odličan film i vredan gledanja. Ono što je naročito zanimljivo je da je ovom režiseru povereno režiranje nastavka kultnog Blade Runner.

Danas pišem o njegovom poslednjem filmu Sicario, priči o borbi protiv meksičkih narko- kartela, posmatranoj kroz prizmu idealističkog FBI agenta. Ona je regrutovana zbog svog iskustva na terenu i sposobnosti da prati naređenja, bez pogovora, što je nešto što će se svakako promeniti u daljem toku filma. Njen zadatak biće da pod rukovodstvom nekonvencionalnog Matt Graver- a, dovedenog u vidu navodnog konsultanta i misterioznog Alejandra, dopre do i uhvati čuvenog meksičkog narko- lorda.



Lik Kejt predstavlja prozor publike u svet, koji film kreira, kao i Kejt i mi smo velikim delom držani u mraku, niko nam ne objašnjava šta se dešava i uglavnom, kao i ona, posrćemo kroz radnju. Verujem da će ovo nekim gledaocima biti frustrirajuće, bar je meni često bilo, toliko da sam se zapitala u čemu je uopšte poenta njenog lika, jer bi film, kao takav, mogao sasvim dobro funkcionisati i bez nje. Međutim ne mogu osporiti da bi film u tom slučaju bio osiromašen nedostatkom uvek efektne i uverljive glume Emili Blant, koja u ovakvoj vrsti uloga, istovremeno uspeva da deluje i snažno i ranjivo. Takođe ubedljiv u dramskim ulogama je i Džoš Brolin, ali definitivni "scene stealer" je Benisio Del Toro, izuzetno talentovan glumac, koji "razbije" apsolutno svaku ulogu, koju dobije. On je najvećim delom i zaslužan za dobru i nesvakidašnju akcionu dramu, koju ovaj film predstavlja.

Već sam napisala, obeležje režisera je spor tempo, kojim se radnja odigrava, radi postepenog građenja napetosti, čime nas neprestano drži na ivici, dok nas zapljuskuje dramaturškim efektom i emocijama. Film je brutalan, sirov, ali i drugačiji u odnosu na slične. Uprkos specifičnosti, scene akcije su odlično snimljene, scene nasilja su dovoljno slikovite, ali opet podnošljive, a maksimalno je iskorišćena i sadistička lepota pustinje i urbanih delova Meksika. Lepo podvučena paralela između žrtava jedne i druge strane i sivila realnog sveta, gde se ideali gube, kao i linija, koja razdvaja crno i belo. Poslednja scena u filmu, u spoju sa muzikom, izaziva očekivanu tegobu i ostavlja dugotrajan utisak.



Zaključak: Spor tempo filma i nedovoljna karakterizacija likova, će, verujem, odvratiti mnoge. Ovo nije tipičan akcioni film, koji laka srca mogu mnogima preporučiti i mislim da će naići na podeljena mišljenja, iako je kritički sjajno ocenjen. U svakom slučaju intenzivan film, koji ostavlja snažan utisak.


4 коментара:

  1. Nisam nešto zadovoljan....možda jer sam imao velika očekivanja od ovog filma

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam nekako znala šta da očekujem, pa sam prema tome podesila i raspoloženje. Nisam preterano oduševljena, ali mi se svideo.:)

      Избриши
  2. na mene ovaj film nije ostavio nikakav utisak.. sve sam gledala u nadi da ce se desit nesto, a nekako mi ostalo mlako :/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tako je meni bilo za Prisoners, sad sam se već navikla.:-D

      Избриши