Labyrinth

Zaplet: Sebičnoj šesnaestogodišnjakinji je dato trinaest časova da pronađe izlaz iz misterioznog lavirinta i tako spase svog malog polubrata od kralja Goblina, koji ga je najpre oteo po njenoj želji.

Glume: David Bowie i Jennifer Connelly.

Režija: Jim Henson.

Posebno sam nostalgična u vezi muzike i filmova iz osamdesetih godina prošlog veka, naročito onih nastalih oko godine mog rođenja. Nedavno nas je napustila ikona pop- rok muzike britanski pevač, muzičar i glumac, svojevrsni kameleon i unikatna ličnost, Dejvid Bouvi. To je za mene bio povod da najzad odgledam film, koji je obeležio detinjstvo moje generacije, a naročito onih još starijih i koji, mnogi od njih danas smatraju kultnim.

Sara je šesnaestogodišnja devojka, koja smatra da je život prema njoj izuzetno nepravedan. Svake večeri je primorana da čuva bebu, svog polubrata Tobija, dok bi radije provodila vreme maštajući o sopstvenom svetu fantazije, ispunjenom magičnim stvorenjima. Njena soba je prepuna igračaka, sa kojim likovima ćemo se susreti kasnije u filmu, maketama i slikama lavirinta, knjigama o bajkama, kao i novinskim isečcima i slikama njene majke, na kojima je sa misterioznim čovekom, koji neodoljivo podseća na Bouvija, ali o kojoj nam nije dato objašnjenje zašto ona nije u Sarinom životu. Jedne večeri kada ju je Tobi naročito nervirao svojim plakanjem, Sara priziva goblinskog kralja Džereta, koji odnosi Tobija u svoj zamak, sa namerom da ga pretvori u jednog od svojih sledbenika. Džeret će Sari dati rok od trinaest časova da reši njegov lavirint i tako spasi brata.

Ovo je Bouvijev film, njegovo prisustvo dominira, kako u onim scenama u kojima je, tako i u onim, u kojima samo naslućujemo njegovo prisustvo. Inače glavni izbor za ulogu kralja Goblina bili su Bouvi, Sting i Majkl Džekson. Obožavam Majkl Džeksona i njegovu muziku, ali verujem da bi njega, kako kidnapuje malog dečačića i cupka ga na krilu, pre gledali sa izuzetnim osećajem nelagode, nego nostalgije. Dejvid je bio pravi, a posle toliko godina, čini se i jedini mogući izbor. Uspeva da ispolji istovremeno i ekscentričnost, naročito kroz odlične kostime, koji se sastoje iz previše uskih helanki, koje mislim da danas ne bi prešle cenzuru i bogato ukrašenih kaputa, sa odgovarajućom oštro natapiranom perikom i šminkom, ciničnost, duhovitost i nesumnjvi seksipil. Da, iz svakog Bouvijeg pokreta isijava seksipil, koji čini da poželimo da i nas otme goblinski kralj, tako da uvek aplaudiram liberalnosti ranijih kreatora filmova, danas bi naznake romanse između, jedva tinejdžerke, Sare i četrdesetogodišnjeg muškarca, koji opsednuto želi da je zadrži pored sebe i neprestano je izaziva da mu se potčini i špijunira je, definitivno bio "politički nekorektan", naročito za porodičan film. A i mislim da bi danas Bouviju bilo zabranjeno da na taj sugerišući način izgovara baby, ali možda je to samo u mojoj glavi, who knows.

Dženifer je prelepa klinka, u jednoj od svojih prvih uloga, istovremeno i svojeglava, razmažena, ali i požrtvovana i ranjiva. Humor u filmu je ponekad na granici naivnog, ali nostalgičar u meni im sigurno na tome neće zameriti, jer ima i zaista odličnog dijaloga, dok poseban šmek daju lutke čuvenog američkog lutkara i umetnika Hensona, tako da je ovaj film prava poslastica za ljubitelje staromodnih vizuelnih efekata, dok neki specijalni efekti u finalnim scenama deluju odlično i napredno za vreme u kojem su nastali. Ovo je definitivno film o odrastanju, prelasku iz detinjstva i bezbrižnog doba igračaka i bajki u odraslo doba, otuda i brojni izbori i zamke, na koje Sara nailazi u lavirintu. Film nije originalan, niti se trudi da bude, sasvim izravno navodeći svoje reference još u početnim scenama, kada kamera prelazi preko Sarinih knjiga poput Čarobnjak iz Oza, Alisa u zemlji čuda, Snežana i sedam patuljak i tako dalje, što nikako ne umanjuje njegovu čaroliju, maštovitost i brojnu simboliku, koju nosi, a koja je predmet tumačenja fanova već trideset godina. Reditelj Duncan Jones, inače sin Dejvid Bouvija, je istakao da je vreme provedeno na setu ovog filma njega podstaklo da se uopšte zainteresuje za snimanje filmova, tako da eto bez Lavirinta ne bi imali odlične filmove Moon i Source Code. Muzičke numere su pevljive i lako ulaze u uši, iako možda ne predstavljaju vrhunac muzičkog stvaralaštva, a ne znam i koliko je preporučljivo slap that baby, make him free, ali u toj vrsti nepoštovanja uobičajnih granica je zaista zabava ovog filma. Inače su se pojavile vesti da će film dobiti reboot ili nastavak, što je izazvalo revolt kod fanova širom sveta, te Holivudu izgleda zaista ništa nije sveto.

Zaključak: Ako volite filmove osamdesetih poput The Neverending Story ili Willow, a pritom ste i fan Dejvida Bouvija, uživaćete u ovom filmu, kao što ja jesam, a ako ste već gledali, iskoristite priliku da se podsetite njegove magije i na trenutak vratite u detinjstvo.