The Death of Stalin

Zaplet: Prati poslednje dane sovjetskog diktatora i haos nastao u vladajućem režimu nakon njegove smrti. 

Glume: Simon Russell Beale, Steve Buscemi, Jeffrey Tambor i Jason Isaacs.

Režija: Armando Iannucci.

The Death of Stalin je zasnovan na grafičkoj noveli francuskih autora, koji su ujedno sarađivali i na izradi scenarija za ovaj film. Reč je o političkoj satiri, koja prati poslednje dane života i smrt Josifa Staljina, lidera Sovjetskog Saveza, sa fokusom na one, koji ga okružuju, poput Nikite Hruščova i Lavrentija Berije, te ostalih članova Centralnog komiteta, koji počinju da se služe različitim sredstvima i smicalicama kako bi osigurali vlast, dok se nasilje i strah šire ulicama Moskve. 

Ono što bih prvo istakla je da film odlično balansira između drame i komedije i ne prelazi onu finu granicu da nam bude neprijatno zato što se smejemo određenim stvarima. Doduše, s obzirom da je zabranjeno njegovo prikazivanje u Rusiji, u kojoj je čak bilo i priče o upadu policije radi obustave projekcije i Azejberdžanu, Kazahstanu i Kirgistanu, verujem, da se ne bi svi složili sa mnom. Dok sam pisala neke beleške vezane za recenziju filma, mislila sam da se duže zadržim na ovoj činjenici i ponudim neki svoj komentar, ali sam odustala, jer smatram da bi to bilo zalaženje u neku sasvim drugu sferu, koja nema neke veze sa samim filmom. Mogu reći da je The Death of Stalin izvrsna satirična komedija, koja istovremeno zasmejava, ali i nudi prilično realističnu sliku poslednjih dana Staljinove vladavine i haosa, koji je nastao nakon njegove smrti ili ih bar sažima. Mada izaziva smeh, film jako dobro prenosi i atmosferu konstantnog straha i panike, koji je vladao u to doba, što nam je poznato i iz drugih izvora, ma koliko ovaj film bio zabranjivan. Naročito je nastrano, ali istovremeno i smešno, gledati ove glumce, sa izrazito britanskim ili američkim akcentom, kako tumače uloge ruskih ministara ili oficira, te mislim da je odsustvo bilo kakvog pokušaja ruskog akcenta upravo i doprineo da film posmatram kao svojevrsnu predstavu, interpretaciju stvarnih događaja, koju se se možda i odvijali na sličan način, ali u tome je i poenta umetničke slobode. Upravo su ovi akcenti još više isticali karakteristike likova, koje glumci tumače.

Ukoliko bih morala sa nečim da uporedim ovaj film, rekla bih da je osećaj kao da gledate "Alo, Alo" verziju II svetskog rata, ali sa inteligentnijim humorom i dijalozima i sa mnogo više istine između redova. Izvojila bih performanse Stiva Bušemija u ulozi Hruščova, a naročito Sajmona Rasela Bila u ulozi Berije, njihov konstantni sparing i nadmudrivanje u pogledu toga ko će nametnuti novu vlast ruskom narodu je, zaista, bio najbolji deo filma. Film prosto pokazuje svu apsurdnost, pa i užas, takve birokratije i diktature, te se sasvim lako može odnositi i na neke zemlje današnjice, ne nužno na zemlju ili istorijski period, koji obrađuje, što je, verujem, negde bila i poenta celog ovog projekta, a ne ismevanje bilo kojeg naroda ili zemlje. Pa bilo da niste bili upoznati sa ovim delom ruske istorije ili vas samo generalno interesuje bilo koji aspekt politike i apsolutne vlasti, ovaj film širi vidike, na originalan i duhovit način, ali i dalje, sve vreme, podvlačeći užas takvog režima, njegovu korupciju i zločine vršene u njegovo ime. Reći da je ovaj film samo deo neke američke ili britanske propagande je prosto neukost ili još gore, glupost. 

Zaključak: Preporučujem ovaj film kao sjajan primer političke satire i jedan od najzanimljivih i svakako najsmešnijih, koje sam gledala u poslednje vreme. Zaista me je film i više nego prijatno iznenadio, očekivala sam da će fokus biti na parodiji i blesiranju, a reč je o nečemu sasvim drugom, filmu, koji kroz crni humor, odlično obrađuje izuzetno tešku i mračnu temu.