Three Billboards Outside Ebbing, Missouri

Zaplet: Majka ubijene devojke na nesvakidašnji način izaziva lokalne vlasti, koje nisu uspeli još uvek da otkriju ubicu.

Glume: Frances McDormand, Woody Harrelson i Sam Rockwell.

Režija: Martin McDonagh.

U jednom gradiću na jugu Amerike, silovana je i ubijena lokalna devojka, pri čemu i nakon sedam meseci istrage, počinilac nije otkriven, niti su pronađeni nekakvi dokazi. Majka, revoltirana i besna zbog nesposobnih policajaca, koji se više zanimaju vršenjem rasnih zločina, iznajmljuje oglasni prostor na tri bilborda, koji se nalaze na zabačenom putu iz gradića, koji retko ko koristi. Ovaj potez deli zajednicu, u početku neki odobravaju njen postupak, ali je mnogo više onih, koji je osuđuju, jer smatraju da se okobila na voljenog šerifa zajednice.

Prvo što me je oduševilo kod ovog filma jeste njegova neočekivanost. Ne samo u pogledu zapleta, već i razvojnog puta većine likova. Taman kada bih pomislila da sam "provalila" kako će se neka scena odigrati ili na koji način će reagovati pojedini likovi, film bi me u potpunosti iznenadio. Ovo je likovima dalo još veću dubinu i ljudskost, nateralo me da zaista marim za njihove sudbine i da se vežem za njih, tako da sam na kraju filma imala utisak kao da sam sa njima provela mnogo više vremena od minutaže trajanja samog filma. Međutim, uprkos svojevrsnom iskupljenju pojedinih, ljudi iz ovog gradića nisu ni sasvim dobri, ni sasvim loši, imaju svoje vrline, a i priličan broj mana, a većinu osećanja ispoljavaju kroz bes i agresiju. Ovo nije pozitivan film, ni u kom slučaju, ali sadrži momente crnog humora, one vrste, koji se ne izvinjava, nije ni tolerantan, ni uviđajan, a tako je specifičan za rad ovog izvanrednog reditelja i za njegove ostale filmove. Takvi momenti film čine još životnijim i emotivnijim, dajući jedan realan prikaz tuge, krivice i besa, koje ostaju nakon ovako užasnog zločina. Film se ne koncentriše toliko na otkriće počinioca, već upravo na način na koji se različiti ljudi, a naročito oni najbliži žrtvi, bore sa svojim emocijama i sa samim životom, koji se, uprkos svemu što se dogodilo, neumitno nastavlja.

Glumačke performanse su jednostavno izvanredne i ne postoji drugi način da se one opišu. Frensis Mekdormand je, mnogi kažu, a ja se slažem, ostvarila ulogu karijere. Njene ekspresije i kontrolisane emocije, sem očiglednog besa, su doprinele da me pojedine scene posebno pogode svom tragedijom jedne majke, koja je izgubila dete, naročito, na tako užasan način. Vudi standardno dobar, ali moram da istaknem mog starog favorita, Sema Rokvela. Ovo je glumac, koji se ne nalazi često na listi nečijih omiljenih glumaca, ali njegov izbor uloga i način na koji prisvaja te likove, govore o njegovoj harizmi i izrazitom talentu, a naročito njegovoj raznolikosti. Ovde, uprkos svemu što njegov lik čini, a ne govorim o svemu onome što se dešava pred sam kraj, a policajac, koga ovde Rokvel tumači je praktično jedan nasilni, zatucani rasista, ipak prema njemu osećamo neku simpatiju, bar je kod mene to bio slučaj. Volela bih da mogu da vam navedem i konkretne scene kao primer, ali bih vam time pokvarila film.

Zaključak: Sa Tri bilborda Martin McDonagh nastavlja svoj niz filmova, koji izazivaju i obrađuju škakljive teme na jedan specifičan način, koji ne možda neće prijati svima. Odlčan film, koji me samo tera da se pitam šta ćemo sledeće videti od ovog reditelja, ali šta god bilo, ja ću to sigurno gledati. U svakom slučaju, navijaću za njega na dodeli Oskara.