понедељак, 11. јул 2016.

Bela princeza ( The White Princess )- Filipa Gregori ( Philippa Gregory )



"Bela princeza" je peti roman u serijalu Rodbinski ratovi autorke Filipe Gregori, koji govori o događajima, koji su usledili nakon pobede Henrija Tjudora na Bosvortskom polju. Elizabeta, najstarija kći Edvarda IV i Elizabete Vudvil, žali poraz i smrt svog strica i ljubavnika, kralja Ričarda III, međutim kako to obično biva kada je reč o kraljevskim dinastijama, primorana je da ispoštuje ugovorenu veridbu, te da se uda za Henrija Tjudora i tako najzad ujedini belu i crvenu ružu i podari Engleskoj naslednike nove dinastije Tjudor. Okružena neprijateljskim dvorjanima, njena svakodnevnica je ispunjena sumnjičanjem njenog muža i njegove majke, te rastrzanošću između odanosti porodici, koju voli i kući, kojoj sada pripada. O knjizi "Ledi Rivers" sam pisala u ovom postu, pa pomalo i o knjizi "Ričardova kraljica", koje takođe pripadaju ovom serijalu.

Kako sam skoro završila sa gledanjem serije The White Qeen, koja ima moju preporuku, ako ste ljubitelj istorijskih sadržaja, sasvim pristojno urađena serija, sa par odličnih glumaca, jedva sam čekala da saznam šta se dalje desilo sa ovom fascinantnom porodicom. Inače, nisam bila naročito upoznata sa vladavinom Henrija VII, za razliku od vladavine njegovog sina Henrija VIII i njegove unuke Elizabete I, koji su nekako uvek bili i zastupljeniji u filmovima i romanima. Takođe me je interesovalo kako je morao izgledati brak dojučerašnjih krvnih neprijatelja, mada to u Engleskoj u to vreme zaista nije značilo mnogo, jer su strane u ratu menjali kao čarape.

Roman počinje izuzetno zanimljivo, Filipa Gregori uzima izvesnu slobodu u poigravanju istorijskim činjenicama, koja je istovremeno odvažna i osvežavajuća, ali i ne preterana, ona ne zalazi u domen neverovatnog. Međutim, već posle pedeset stranica kao da sve kreće nizbrdo. Najzad sam, čitajući ovu knjigu, uspela da "uhvatim" šta je to što mi se ne dopada u načinu pripovedanja ove spisateljice. Iako potkovana znanjem, ona ne uspeva da balansira između potrebe da se drži onog istorijskog, ali i da nam istovremeno predstavi ove istorijske ličnosti, te bogatstvo njihove misli i unutrašnjeg sveta. Tako da na momente knjiga uspeva da zasija kao istorijski fikcija, što ona zaista i jeste, ali većinu vremena nas "davi" gore od bilo kog istorijskog udžbenika, jer smo zaglavljeni sa likom, koji ništa ne vidi i ne čuje i mimo kog se dešavaju sva iole bitnija zbivanja. Moto Elizabet, princeze od Jorka bi sasvim komotno mogao biti i "I don`t know", što joj u jednom trenutku i sam kralj spočitava, pa mi nije jasno da li se to Flipa pišući ovu knjigu ustvari poigrala sa nama ili je jednostavno toliko bila neinspirisana, u svakom slučaju osećam se razočarano. Negde od druge polovine, knjiga postaje toliko repetitivna, da od upotrebe izraza "boy" u svakoj rečenici ( jedna dobra duša na internetu je izračunala da je ova reč upotrebljena oko 400 puta u knjizi ) počinju da vam uši krvare, a ponašanje i postupci likova počinju toliko puta da se ponavljaju da već formiraju izvestan obrazac. Prvo imamo sumnje, pa nagoveštaj ljubavi, pa Elizabeta ostaje trudna, pa se pojavljuje the boy, odnosno navodno dugo izgubljeni brat Elizabet i sin Edvarda IV, Ričard od Jorka, pa onda opet sumnja i optuživanje i tako dalje. Čitajući "Ledi Rivers", pa i "Ričardovu kraljicu" zaista sam mogla da zamislim da su ove osobe upravo bile takve kakvim ih je Filipa Gregori opisala, međutim čitajući ovu knjigu mogla sam samo da se nerviram koliko ne prati osnove lika, koje je sama postavila, pa tako u jednom trenutku Elizabeta pati za svojim stricem, da bi u sledećem bila zaljubljena u Henrija, a već u narednom momentu patila, jer je on zaljubljen u neku drugu. Šta je sa sposobnoću autora da pronikne u najdublji kutak psihe svojih likova? Da nam pokaže emocije, strast, motive, koji ih vode? Ovde su oni tako lišeni života i dvodimenzionalni, da više duha ima nacrtana ovca verovatno. U globalu knjiga je jako suvoparna i naročito pred kraj, izuzetno dosadna, tako da sam jedva uspela da je završim i sada uopšte ne znam šta da mislim gde ću i kako ću sa ostalim knjigama ove spisateljice, izgleda da one zaista ne zadržavaju isti kvalitet tokom jednog serijala, tako da iz toga ni ne mogu izvući neki finalni zaključak u pogledu njenog rada.

Knjigu, kao i ostale iz serijala "Rodbinski ratovi" je prevela i izdala Laguna.


Zaključak: Ova knjiga je za mene bila razočaranje, ali to ne znači da se možda nekom drugom neće svideti, naročito ako spisateljicu već volite, te ste pročitali i njene druge knjige. Ovo je treća knjiga, koju sam ja pročitala i iskreno, dovodi u pitanje da li ću uopšte i potražiti nešto drugo od Flipe Gregori da čitam.

3 коментара:

  1. Odlična knjiška kritika (počeću da smaram sa pohvalama kapiram ali moram :) )
    Iskrena i deteljna ti zaista ništa ne izostaviš, i kada ne čitam knjigu imam utisak da sam je čitala (što mi se potvrdilo sa A Court of thorns and roses tačno kako si pisala o noj tako je osećam) i to je veliki dar, divno je što ga ovako koristiš 💖

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala tebi puno.😊
    Baš ne znam šta da mislim o njenom stilu pisanja, oduševljena sam idejom da piše iz ugla malo poznatih ili malo obrađenih ženskih ličnosti, ali opet, kako je fikcija u pitanju, potrebno je smestiti ih u epicentar značajnih događaja i učiniti ih bar malo zanimljivim. Tu ova knjiga odudara od Ledi Rivers. Potpuno si u pravu retko ko to dobro radi, ali odmah mi pada na pamet Kolin Mekalou, čije su knjige, meni, odlične, bilo da piše o Troji ili Rimu, imam ih nekoliko i sve su savršeni spoj fikcije i istorijskih istraživanja.
    Videćemo, sad mi je malo iščilela serija iz uma, imam problem ako odmah ne napišem recenziju, kasnije napistim ideju.😆
    Možda ću sačekati da izađe druga sezona, mada s obzirom da obrađuje ovu knjigu, ne nadam se previše.😆

    ОдговориИзбриши