Lažljivci ( We Were Liars )- Emili Lokhart ( E. Lockhart )

Sinklerovi su bogata porodica uglednih demokrata, koji poreklo vode još od doseljenika, koji su u Ameriku stigli "Mejflaurom". Nešto poput Kenedijevih, ali bez porodičnog prokletstva. Plavi, visoki, sa svojim zlatnim retriverima i privatnim ostrvom predstavljaju savršenu američku porodicu. Na čelu porodice je Haris Sinkler, koji ima tri kćerke Kari, Bes i Peni. Knjiga govori o njihovoj deci, odnosno grupici, koju čine rođaci Džoni, Miren i Kadens, kao i Geti, koji nije sa njima u srodstvu, već je nećak Karinog partnera Eda, te dobija privilegiju da provodi svoja leta u društvu ovih imućnih ljudi. Ovu četvorku porodica naziva Lažljivci i tokom leta, oni su nerazdvojni u svojim avanturama. Od prvog trenutka upoznavanja između Getija i Kadens se rađa ljubav, koja nailazi na osudu glave porodice, zbog socijalnih i rasnih razlika. Međutim, dolazi do misteriozne tragije, nakon koje je Kadens povređena, sa traumom mozga, usled koje je zaboravila sve okolnosti svoje nesreće i to leto.

Na samom početku čitanja jako mi se dopala generalna atmosfera i misterioznost, koja je je okruživala priču. Bila sam spremna da u potpunosti uživam i da se šokiram, ali mi je sve vreme smetao prilično čudan stil pisanja autorke, koji je jedan od onih ili vam se svidi, toliko da se oduševite ili ne. Knjiga nema naročito komplikovan zaplet, već se više oslanja na čudnu konstrukciju rečenica i nabacane reči, koje treba da podvuku neko metaforičko značenje. Do kraja nisam uspela da razjasnim naslov knjige, pošto u knjizi to svakako nije objašnjeno. Naišla sam na podatak na goodreads-u da je u knjizi postojalo poglavlje, koje je upravo objašnjavalo naslov knjige, odnosno zašto čitava porodica, pa uključujući i Kadens, glavnu četvorku naziva Lažljivcima, ali da su ga urednici izbacili, jer je bilo previše sporo i dosadno. Ne znam kako su uspeli da naprave tu razliku u odnosu na ostatak knjige, ali dobro. Knjiga je jako kratka, brzo se čita, ali je istovremeno i tako spora, razvučena, sa gomilom opisa, nabrajanja i isprekidanih misli. Sastoji se uglavnom iz malih isečaka iz života na ostrvu, tokom leta, autorka nam neprestano pred očima smenjuje različite scene, većinom nostalgične i sentimentalne, ali bez naročite dubine i supstance, nešto nalik na spot Tejlor Svift.

Bilo je jako teško povezati se sa ovom decom. Oni izgledaju savršeno, bogati su i gotovo da ne rade ništa pametno po ceo dan, a nisu ni naročito inteligentni ili duhoviti, ali čitaocima se uporno nameće da su oni po nečemu specijalni, iako to nigde ne možemo da vidimo. Čitava knjiga, sa svojom prozom i opisima, a naročito neprestanom upotrebom reči poput mommy i littles, koji su mi pre karakteristične za uštogljene britanske likove u Agata Kristi romanima, deluje pretenciozno. Upotreba metafore je takođe pretenciozna i toliko preuveličana da sam u prvi mah pomislila da autorka opisuje stvarnost. Na primer.

"Već je bio unajmio kombije za selidbu. Iznajmio je i kuću. Otac je spakovao i poslednji kofer na zadnje sedište mercedesa (mamici je ostavljao samo sab) i pokrenuo motor. Potom je izvadio pištolj i pucao mi pravo u grudi. Stajala sam na travnjaku – a onda sam pala. Rupa od metka se proširila i srce mi se otkotrljalo iz grudnog koša i palo u busen cveća. Krv je ritmično tekla iz moje otvorene rane, zatim iz očiju, ušiju, usta."

Možda sam ja zaista toliki bukvalista, ali kako je ovako nešto napisano već na prvim stranicama knjige, dok još nisam bila upoznata sa stilom pisanja, za trenutak sam pomislila da se ovo stvarno desilo. Ne mogu da kažem da to ne bi knjigu učinilo mnogo zanimljivijom. A onda mi je izgledalo kao preterano i nepotrebno preuveličavanje, naročito kada se opisuje emotivno stanje deteta. Zbog toga uopšte nisam mogla da provalim šta je metafora, a šta stvarnost, što je čitanje činilo poprilično zbunjujućim u pojedinim trenucima. Jedini zaista iskupljujući kvalitet knjige bio je veliki preokret, koji zaista nisam predvidela i mogu vam reći da sam malo ljuta na sebe zbog toga, ali me je verovatno suviše omeo stil pisanja i iritantno odsustvo karaktera glavne junakinje, koja je i narator priče. Daleko od toga da je ova knjiga loša, zaista je stekla ogromnu popularnost da bih tako nešto mogla da tvrdim, samo sam ja, s obzirom na hajp, koji je okružuje, očekivala mnogo, mnogo više. Kompleksnije likove i zaplet i interesantniju misteriju, ovako za mene knjizi fali prava emocija i dubina, koju kao da autorka pokušava veštački da stvori dubokoumnim stilom pisanja. Intrigantne i kontraverzne ideje su tu, ali je malo šta urađeno sa njima.

Na naš jezik, knjigu je preveo i izdao Vulkan i moram da kažem da su mi grozne ove korice, apsolutno ne odgovaraju atmosferi knjige, niti likovima.

Zaključak: Ovo je jedna od onih knjiga, koju bih svakako preporučila da sami pročitate i formirate svoje mišljenje, jer je jako specifična i sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim, pa bilo da vam se svidi ili ne.