Zaplet: Rosie i Alex su najbolji prijatelji od pete godine, tako da oni nikako ne mogu biti ona prava osoba jedno za drugo ili mogu? Kada je u pitanju ljubav, život i donošenje bitnih odluka ovo dvoje su sami sebi najgori neprijatelji.
Glume: Lily Collins, Sam Claflin, Christian Cooke i Suki Waterhouse.
Režija: Christian Ditter.
Uvek je nezahvalno pisati o romantičnim filmovima, jer u tom trenutku sebi postavljaš pitanje da li se pri recenziji rukovoditi objektivnim merilima poput koherentne priče, kvalitetne glume, hemije i uspešnosti dočaravanja odnosa između glavnih likova ili jednostavno sopstvenim ličnim doživljajem i stepenom uverenja u koji me je film ubedio da zaista postoje bajkovite romanse? Mislim da na ovo pitanje ni sama nemam odgovor, nisam neko ko beži od romantičnih komedija, niti ih smatram šundom filmske umetnosti. Filmove gledam onako kako se u tom trenutku osećam, a i meni treba po neka ružičasta i "flafasta" iluzija.
Love, Rosie je film nastao po knjizi Where Rainbows End irske spisateljice Cecelia Ahern ( P.S. I Love You ) i govori prvenstveno o prijateljstvu, oformljenom još u detinjstvu, između Rosie ( Lily Collins ) i Alex- a ( Sam Claflin ). E sad, glavni problem filma i po meni, njegova najveća mana, je upravo propuštena prilika da se na pravi način prikaže dubina njihovog odnosa i snažna povezanost, koju osećaju, s obzirom da montaža od nekoliko minuta nikako ne uspeva da to učini, jer je ipak reč o odnosu dvoje ljudi, koji u detinjstvu postaju jedno drugom najbitnije i najbliže osobe na celom svetu. Od samog starta ih vidimo kao potencijalni par, sa izraženom seksualnom tenzijom, kojoj se ne prepuštaju, u suštini, jer kao navodni prijatelji i nisu baš najiskreniji jedno prema drugom. Mada iskrenost u pogledu osećanja bih još i mogla da zanemarim, ali ovo dvoje najboljih prijatelja na celom svetu jedno drugom ne poveravaju nijednu krucijalnu misao o svom životu, sem Alex- ovih čudnih snova, ne govore o promenama, koje im se dešavaju, ne savetuje se pre nego što načine neki krupni korak u svom životu i kako mi onda da poverujemo da su oni ikada zaista i bili prijatelji? Ovako njihov odnos deluje prilično površan i zasnovan samo na onom klišeu da li će ili neće, a kao nekom ko zaista veruje u muško ženska prijateljstva, mislim da je ovde propuštena zlatna prilika da se prikažu i prednosti jednog takvog odnosa.
Lily Collins kao Rosie je izuzetno šarmantna i fotogenična, što se tiče njene glume, porota još uvek zaseda, stvarno ću morati da je vidim u nekoj zahtevnijoj ulozi, da bih o tom aspektu njene karijere mogla da pišem. Sam Claflin- a sam skoro gledala u The Riot Club, koji sam recenzirala u ovom postu, pa znam da ume da glumi, ali izgleda da mu ovde nije data prilika to i da pokaže, pošto je, iako jedan od navodno dva glavna lika u filmu i deo dvojca, koji čini okosnicu priče, čudno skrajnut, tako da se svodi na povremena pojavljivanja, dok se stiče utisak da je ovo u stvari priča o suočavanju sa tinejdžerskim trudnoćom i kasnijim izborima u životu. Sporedni likovi u vidu Rosie- ne najbolje prijateljice Ruby, Rosie- ne porodice i pravog oca njenog deteta Greg- a ( Christian Cooke ), te Alex- ove devojke Bethany ( Suki Waterhouse, inače manekenka i devojka glumca Bradley Cooper, čime se nastavlja trend proboja modela na filmsko tržište, za koji sam mislila da je izumro devedesetih godina ) su po difoltu u ovakvim filmovima nedovoljno razrađeni i dvodimenzionalni, te služe samo kao jedna vrsta komičnog oduška ili pokretača glavnih likova i njihovih postupaka u određenom smeru. U svakom slučaju neprestano vraćanje na jedne te iste likove, čini da svet, kreiran u filmu, izgleda prilično skučeno, te otuda i ne razumem zašto bar nekom od tih likova nije posvećeno malo više pažnje. Za jedan lagan film, Love, Rosie prilično perfridno provlači određene stavove o neželjenoj trudnoći, ali na tome se ne bih zadržavala, jer ne želim nikome da namećem sopstveno mišljenje o jednoj tako škakljivoj temi.
Film krasi zaista prelepa fotografija i mislim da ćete vizuelno u njemu uživati, a prati ga i odličan soundtrack, u kojem prednjači Lily Allen, koja svojim specifičnim tekstovima mnogo bolje opisuje unutrašnje stanje duha likova, nego što bi oni to mogli rečima da iskažu. Neki momenti u filmu deluju prilično nerealno, čak i za romantične komedije ( sem obavezne scene jurnjave na nečije venčanje, koja je od filma Four Weddings and a Funeral izgleda postala tipična za Britance ), te mi odmah na pamet pada scena na izvesnom venčanju ( da ne odajem previše ), gde Alex savetuje dvanaestogodišnju devojčicu, iako do tada bukvalno nijednu scenu nije podelio sa njom, te mi ovo deluje kao siljenje od strane scenarista neke lažne bliskosti između ova dva lika, čijem su razvoju odnosu izgleda zaboravili da posvete pažnju, da ipak da šansu svom najboljem drugu, mada je devojčica na početku rekla da je on ne zanima. Osim što je u pitanju toliko očigledna paralela između onoga što se dešava između Alex i Rosie, te projekcija sopstvenih želja na dečiji um, čak i za mene, koja sam bila poprilično lepo raspoložena, ovo je bila ona trešnja na vrhu, od koje vam ipak pomalo pripadne muka.
Knjigu nisam imala prilike da pročitam, tako da će izostati takva usporedba, jer sam čula da je pisana u formi poruka, mejlova i različite prepiske između likova, ali pozdravljam izmene, koje je film uveo u odnosu na knjigu, jer ko bi čekao toliko dugo na srećan kraj. Film, koji mi je u određenim segmentima sličan, a koji je posvetio daleko više pažnje odnosu između svojih ljubavnih aktera, iako je i on zanemario sam aspekt prijateljstva, je One Day, te bih njega uvek pre preporučila nego Love, Rosie.
Hvala. Šta da ti kažem potpuno isti utisak, a nisam neko ko beži od ovakvih filmova. Ja sam nameravala da pročitam knjigu, ali me je odbilo to što je napisana u vidu sms poruka, mejlova i puškica.
ОдговориИзбриши