Bronzani konjanik ( The Bronze Horseman )- Pavlina Sajmons ( Paullina Simons )

Ova fotografija je moja fotografija.

This photo is taken by me.

Ova knjiga je izdata, sada već, davne 2001. godine. Međutim, čini se kao da je u posle dve, tri godine doživela pravu renesansu, naročito sa izdavanjem prikvela knjige pod nazivom "Children of Liberty". Kako sam čula da je reč o istorijskoj romansi, navodno epskoj, nisam se dugo dvoumila, pre nego što sam krenula da čitanjem.


Knjiga počinje u leto 1941. godine, u Lenjingradu, gde živi mlada Tatjana Metanova sa svojom porodicom, roditeljima, bakom i dekom, starijom sestrom Dašom i bratom blizancem Pašom. Prvi dan objave rata Tatjani donosi slučajan susret sa oficirom Crvene armije Aleksandrom. Tatjana i Aleksandar se zaljubljuju na prvi pogled, ni ne sluteći, da je upravo Aleksandar izabranik Tatjanine sestre Daše. Sveže zaljubljeni su primorani da suzbiju i skrivaju svoje osećanja, usled sestrinske odanosti, dok su Nemci sve bliže Lenjingradu, a stanovnici grada sve iscrpljeniji usled nedostatka hrane, nadolazeće zime i represivnog režima.

Najpre ću istaći ono što mi se izuzetno dopalo u vezi ove knjige, a to je istorijski aspekt. Oduvek sam volela da čitam knjige, smeštene u vreme Drugog svetskog rata i ova knjiga je zaista uspela da prenese svu atmosferu tog perioda, iako je reč o istorijskoj fikciji. Oskudicu, očaj, a pre svega glad. Upravo taj deo knjige me je i najviše dojmio i na tome aplaudiram autorki. Takođe, opisi Lenjingrada i ruralnog dela Rusije bili su prelepi i dovoljno upečatljivi da možete vizuelno da ih zamislite.

Po meni, najveći problem ove knjige jesu njeni likovi i sama glavna romansa. Uf likovi, odakle da počnem? Tatjana je u samom početku knjige, donekle razumljivo, naivna tinejdžerka, ali iznenada pretvara se u mučenicu, koju svi oko nje, a naročito članovi njene porodice izrabljuju, ali i fizički zlostavljaju. I razumem sve i drugačije vreme i izrazito tradicionalnu sredinu i vaspitanje, nimalo daleko od našeg sopstvenog, ali zar nije mogao postojati bar jedan ruski lik, vredan iskupljenja, karakterno iznijansiran? Svi osim Tatjane su sebični, egocentrični, okrutni, mrski, a neki i izravno zli. I to su njihove jedine karakterne osobine, jer ne postoji ništa drugo što bi ih izdvojilo, gotovo da deluju nepotrebno, već kao da im je jedina funkcija da predstavljaju bar neku prepreku za naše mlade ljubavnike. Takav je naročito lik Aleksandrovog prijatelja Dimitrija. Oni sami, nemaju neku poentu postojanja, već isključivo parazitiraju. Na samom početku sam mislila da će biti istražen zanimljiv odnos između Tatjane i njenog brata blizanca Paše, oduvek me je facinirala veza između blizanaca, ali ta ideja me je jako brzo napustila, jer je i sama autorka olako prešla preko toga. Neizbežno je bilo da upoređujem Tatjanu sa drugom heroinom ratnog vremena Skarlet O` Harom, ali sam shvatila da to nije fer, jer su ove dve knjige jednostavno neuporedive,  "Doktor Živaga" da i ne pominjem, te sam je zato uporedila sa serijalom "Plavi bicikl" Režin Deforž, koja je nastala po uzoru na "Prohujalo sa vihorom". U odnosu na Tatjanu Lea je snalažljivija, odlučnija, samostalnija, ona ume da se brine o sebi i bez muškarca, što ne znači da ne ume da voli i to različite muškarce. Takođe je tvrdoglava, često naivna, pa ponekad ispada čak i glupa, što znači da definitivno nije bez mana. I erotski elemenat je znatno bolji, romansa je strastvenija, realnija, životnija, a glavni junak lišen želje za posedovanjem i posesivnošću, za razliku od Aleksandra, koji u ovoj knjizi prema Tatjani često iskazuje problematično i nasilno ponašanje, naročito pred kraj knjige, kada me je jedna njegova rečenica u potpunosti zgrozila. Ne znam, počele su da me iritiraju ovakve vrste romansi, devica, koju muška ruka nije dotakla i agresivni, posesivni ženskaroš. Jasno mi je zašto su žene sveta "poludele" za ovim romanom, ali me rastužuje činjenica što je retko ko istakao da je ovakva vrsta toksičnog odnosa neprihvatljiva u stvarnom životu, a i prilično je zamorna za čitanje.

Sama knjiga je previše obimna, nepotrebno razvučena, a zaista je retkost da ja tako nešto kažem za knjigu, jer obožavam obimne knjige, te želim da što duže uživam u tom svetu i njegovim stanovnicima. Ovde su događaji, a naročito nesporazumi u komunikaciji, repetitivni i naporni. Pred sam kraj sam jedva čekala da je završim, razmišljajući, da li uopšte da nastavim serijal. Kada sam pročitala sinopsis za drugu, a naročito za treću knjigu, odustala sam. Zaista nemam živaca da prolazim kroz još tragičnije događaje sa likovima, koji su mi iritantni i naporni, a već sam videla da bi me pojedini događaji iznervirali. Tako da će ovo ostati jedina knjiga, koju sam pročitala iz serijala.

Kod nas je ovu knjigu, kao i njen nastavak "Tatjana i Aleksandar" izdao Vulkan.


Zaključak: Jedini zaključak, koji mogu da izvučem jeste da ako volite ratne drame i romanse, sa eksplicitnijim erotskim elementima, pročitajte pomenuti "Plavi bicikl", iako je svakako "Bronzani konjanik" eksplicitniji u tom pogledu, a pogledajte i istoimenu francusku seriju sa prelepom Leticijom Kastom, a ako želite kvalitetno delo književnosti posegnite za originalom Margaret Mičel. Ako nemate problem sa stvarima, koje sam istakla u postu, onda mogu da vam preporučim knjigu, jer je opis stradanja ruskog naroda u vreme opsade Lenjingrada zaista izuzetno opisan i sa te strane apsolutno ne mogu ništa da prebacim knjizi. Kako je autorka Pavlina Sajmons do desete godine i sama živela u Lenjingradu, taj lični upliv se itekako oseti.