Zaplet: Slučajan susret između osramoćenog muzičkog producenta i mlade pevačice- kompozitorke na Menhetnu pretvara se u obećavajuću saradnju dve zaista talentovane osobe.
Režija: John Carney.
Prvo moram da napišem da mi se jako dopao tempo filma i to što susret Grete i Dena gledamo iz dve perspektive, najpre kao obični posmatrači, kada Gretino pevanje deluje sasvim obično, potom iz Denovog ugla, gde se prvo upoznajemo sa njegovim stilom života večitog tinejdzera i disfunkcionalnim odnosom sa kćerkom, koja je, za razliku od njega, zaista tinejdzerka i bivšom suprugom, kada njegove vizije instrumentala Gretinu pesmu "dižu" na viši nivou i melodiju čine nezaboravnom. Upravo otpušten iz muzičke producentske kuće, koju je sam i osnovao, Den u nastupu pijanstva uspeva da vidi ono nešto u Greti, lepotu i jednostavnost muzike, koja dolazi pravo iz srca. Saznajemo i razlog Gretinog dolaska u Njujork, praćenje njenog dečka Dejva na putu ka sopstvenoj muzičkoj slavi i popularnosti, čija je cena, na žalost, lomljenje srca samoj Greti. Sudbonosni susret se pretvara u maštovitu i sjajnu saradnju, kada Den dolazi na ideju da Greta, sa odgovarajućim pratećim bendom, snimi ceo muzički album na ulicama Njujorka, gde će se sa zvucima violine i klavira mešati zvuci policijskih sirena i gradske vreve.
Film ima svakako par nerealnih momenata, poput brzinskog rešavanja porodičnih komplikovanih odnosa, zbližavanja sa Denovom kćerkom i menjanja njenog stava i problematične garderobe u pet minuta od strane devojke, koja je u stvari samo stranac, ponekad neprirodna razdraganost i veselost, neki tipično hipsterski momenti, ali čak ni ciniku, poput mene, to nije nimalo uspelo da naruši generalno pozitivnu atmosferu ovog filma. Sasvim odgovarajuća minutaža da ne može da vam dosadi ni u jednom trenutku, prava mera odličnih pesama, kada samo želite da se ušukate i odgledate, a i poslušate, nešto što će vas oraspoložiti, tipičan, ali opet i dovoljno jedinstven da bi se izdvojio iz mora sličnih, film o ponovnim šansama u životu, prijateljstvu, ljubavi i porodici. Naravno Mark Rufallo je, kao po običaju, sjajan u ovoj vrsti uloga, kul, razbarušeni likovi, koje bi svako od nas voleo da poznaje, dovoljno privlačan, ali i realan, a Keira Knightley takođe šarmantna u retro odeći, sa neočekivano dobrim glasom, koji možda nije dovoljno jak, ali je melodičan i odgovara pesmama, koje prate film. Izbegnute su previše sladunjave ljubavne scene, na svu sreću i film se sve vreme samo poigrava sa romantičnim odnosom između dva glavna lika, stavljajući akcenat na generalne emocije između ljudi i ustupke, koje pravimo, gubeći negde usput, na žalost, deliće sebe.
Zaključak: Lepršav, feel good film, sa sjajnim soundtrackom ( izdvajam pesme Lost Stars, Tell Me If You Wanna Go Home, Coming Up Roses i A Step You Can`t Take Back ), naročito ako ste ljubitelj muzike CeeLo Green- a i Maroon 5.
Нема коментара:
Постави коментар