Zaplet: Depresivni muzičar se sprijateljuje sa povučenom umetnicom neobičnog imena.
Glume: Rupert Friend, Clémence Poésy, Forest Whitaker, Matt Ward i Sarah Wayne Callies.
Režija: Benoît Philippon.
Film počinje tako što upoznajemo talentovanog džez muzičara Sema, kome je omiljeni film Some Like It Hot ( mislim kako da vam se zbog ove činjenice odmah ne dopadne glavni lik ), koji dane provodi u svojoj sobi u hotelu, gde u samoći traži inspiraciju za svoju muziku. Igrom slučaja iliti zamenom ključeva upoznaje svoju buduću suprugu Džozefinu, koja se i sasvim sudbonosno zove poput alter ega Tony Curtis- a u pomenutom filmu. Nakon par scena zaljubljenih supružnika i sjajne Semove muzike saznajemo da je Džozefin preminula i da se Sem nalazi u depresiji, provodeći vreme još uvek u onoj istoj sobi, gde su se Džozefina i on sreli po prvi put, čekajući telefonski poziv, koji nikada neće doći. Tokom jedne takve noći Semu u sobu upada mlada devojka, koja se zaključava u njegovo kupatilo, a za kojom juri pretpostavljamo njen dečko. Sem nonšalatno nastavlja da gleda svoj film ( totalno ga razumem, ni ja "Neki to vole vruće" ne bih prekinula ni zbog koga ), nepoznati mladić odlazi, a devojka i dalje ostaje u kupatilu. Ubrzo saznajemo da se stidljiva devojka zove Pi, kao broj, a ne pita od borovnica i da ne namerava da napusti sigurno utočište Semovog kupatila. Ovaj događaj postaje svojevrstan ritual za oboje, Pi nema nameru da još uvek pokaže kako izgleda, niti želi da preterano razgovara, ali obožava da sluša Semov glas. Sem postaje pomalo opsednut misterioznom devojkom, koja provodi dane u njegovom kupatilu, najzad pronašavši ponovnu želju za životom, a naročito za stvaranjem muzike.
Imamo i par sporednih likova poput Džordža, vlasnika hotela, koji predstavlja svojevrsnog Kupidona u Semovom životu i mladog Vilijama, koji provodi vreme uvlačeći se kroz otvoren prozor u Semov stan, gde sluša ploče, a kasnije i svira sa Semom, pokušavajući da pronađe svoj "glas" i oslobodi se uticaja previše kontrolišućeg oca. Svi oni služe da zaokruže divnu priču o ponovnom pronalasku ljubavi, za koju su Rupert Friend i Clémence Poésy bili savršeni da odglume, jer zaista imaju neverovatnu hemiju na ekranu, on, kao čovek skrhan tugom zbog gubitka voljene žene i ona, kao devojčica- žena, introvertna umetnica, a koji zajedno uspevaju da pronađu malo, ušuškano mesto u ovom svetu. I još jedan film sa sjajnom muzičkom podlogom i genijalnom pesmom pod nazivom I`m In Love With a Bathroom. Posebno bih pomenula neke kul momente poput Pi- ine tetovaže i navike da svaki put kada upozna nekog posebnog čitavu njihovu priču ispisuje na zidovima svog stana, dok ne dođe momenat za nekog novog i prekrečavanje. Kraj me je naročito oduševio, taj momenat kada Sem shvata da je Pi sve što mu je potrebno u životu i pušta da telefon zvoni u nedogled, odlično, u dovoljnoj meri romantično, ali ne i suviše sladunjavo ili na bilo koji način veštačko.
Нема коментара:
Постави коментар