The Hobbit: The Battle of the Five Armies

Zaplet: Bilbo i družina patuljaka su primorani da, svako na svoj način, učestvuju u ratu, koji će izbiti za blago Samotne planine, dok Torin sve više pada pod uticaj zlata, dok se nad okupljenim armijama vilenjaka, patuljaka i ljudi nadvija mračna sila.

Glume: Martin Freeman, Richard Armitage, Ian McKellen, Graham McTavish, Ken Stott, James Nesbitt, Aidan Turner, Dean O'Gorman, Orlando Bloom, Evangeline Lilly, Lee Pace, Cate Blanchett, Hugo Weaving, Luke Evans i  Christopher Lee.

Režija: Peter Jackson

Još od 2001. godine gledanje nekog od filmova rađenih po magičnim Tolkinovim književnim delima u decembru, pred božićne i novogodišnje praznike, predstavljalo je tradiciju, koja je prekinuta izlaskom poslednjeg dela triologije The Lord of the Rings: The Return of the King, ali i nastavljena odlukom Piter Džeksona da ekranizuje knjigu Hobit. Kritike na račun Džeksonove ideje da ovu, po broju stranica, prilično manju knjigu u odnosu na čuvenu triologiju, podeli u tri filma, počele su od trenutka objavljivanja iste i nisu stale sve do ovog, kako se čini, poslednjeg filma u epskoj franšizi. Kao da je hejterska masa rasla sve više i više sa svakim objavljenim nastavkom, dok je talas negodovanja kulminirao kada su Tolkinovi naslednici izjavili da Džeksonu više neće biti dozvoljeno ekranizovanje Tolkinovih dela. Bile su to uvrede na račun skrnavljenja knjiga, želje da se ostvari profit, a ja sam se sve vreme pitala koliko ljudi mogu da budu nezahvalno kada im neko jedan ovakav svet pruži na dlanu. Neminovno su sa izlaskom Hobita pale usporedbe sa, po većini, neuporedivo nadmoćnijim filmovima Gospodar prstenova, a da pojedini nisu ni pročitala samu knjigu, a često ni knjige Gospodar prstenova, te su bili i ostali nesvesni činjenice koliko su ove knjige u srži različite. Hobit jeste dečija knjiga, napisana kao neobavezna priča i gotovo igrarija za maštoviti um profesora Dž. R. R. Tolkina, likovi su slabije okarakterisani, gotovo dvodimenzionalni, dok se većina krucijalnih događaja odvija van same radnje knjige, dok se preko najemotivnijih i najtragičnijih prelazi olako, kako bi to bilo prilagođeno, pre svega, dečijem uzrastu.

Ja sam svaki deo očekivala sa nestrpljenjem, ali i izvesno tugom, svesna da će magiji ubrzo doći kraj, a da film Silmarilion nije ni na pomolu. Konkretno The Battle of the Five Armies sam nameravala da pogledam kada se stiša gužva i početna pomama, kako bih na miru uživala u bioskopskoj sali. Pre jedno dve nedelje dobila sam mejl sa oficijalne web stranice bioskopa Cineplexx Srbija o pozivu za učestvovanje u nagradnoj igri radi osvajanja dve ulaznice za gledanje poslednjeg dela Hobita, potrebno je bilo samo da im uzvratim prazan mejl, što sam mahinalno i uradila. Mom oduševljenju nije bilo kraja kada mi je pre koji dan poslat mejl da sam izabrana među pet ljudi, koji su osvojili ulaznice i da mogu da izaberem kako Cineplexx bioskop u kome ću gledati film, tako i termin, što je za mene bilo daleko bitnije zbog organizacije prevoza. Izabrala sam da gledam film u high rate frame tehnologiji sa 48 slika u sekundi, naravno u 3D tehnici i to bih svima preporučila, jer je slika, naravno kao i rezolucija, bila savršena i ugođaj potpun, tako da sve pohvale za Cineplexx bioskope i ovakav tip akcija, koje su prilično jednostavne za učestvovanje, a savršeno funkcionišu. Nameravam da pratim slične akcije, a to savetujem i vama, potrebno je samo da se registrujete na njihovu zvaničnu web stranicu, čiji sam link iznad ostavila, te će vam na vašu e- mail adresu stizati najnovija obaveštenja, kako o filmovima, tako i o aktuelnim nagradnim igrama, a čime ćete biti u i mogućnosti da rezervišete ulaznice za film, koji želite da pogledate u odlično opremljenim bioskopima.

Ovaj prikaz će sadržati spojlere, kako iz filma, tako i iz knjige.

Film počinje napadom zmaja Šmauga na Jezergrad, tako da nas odmah ubacuje u mod za grandioznu akciju, bez trenutka predaha. Ja sam se bukvalno nekoliko puta naježila tokom ovih scena, način na koji je sve snimljeno, vatra, koja proždire kuće, Bard, kome se, u trenutku kada mu sin donosi čuvenu crnu strelu, koja je nekada pripadala njegovom pretku Lordu Girionu, lomi luk, te sopstvenog sina koristi kako bi odapeo strelu, koja će najzad ubiti zmaja. Ima li ičeg više epskog od toga i to u prvih dvadeset minuta filma? Meni se dopala promena u odnosu na knjigu, prema kojoj je Girion uspeo da pogodi zmaja, kada je ovaj toliko godina pre, uništio Dol i tako oštetio njegov prirodni oklop, omogućivši svom potomku Bardu da dovrši posao, dok u knjizi zmaj sam po sebi ima slabost, koju Bilbo otkriva sasvim slučajno. Mislim da je ovo dalo potpuno novu dimenziju liku Barda, kao čoveka, koga izjeda krivica zbog nečega što se desilo davno pre njegovog rođenja i koji je, zbog istog, obeležen od strane drugih ljudi. Luke Evans tumači Barda savršeno, pravi primer kada kasting pogodi viziju čitaoca, istovremeno je i ponosan i skroman, častan, previše pošten za svoje dobro, ali čovek, koji se čvrsto drži svojih stavova i stoji iza svojih reči, kome je, pri tom, porodica i dobrobit njegovog naroda na prvom mestu. 

Nakon svog tog uništenja dobijamo i jednu kratku, ali prigodnu scenu priznavanja osećanja i rastanka između patuljka Kilija i vilenjakinje Taurijel, čije je uvođenje kao potpuno novog i izmišljenog lika takođe izazvalo kritike fanova, mada ona nije u toliko meri uticala na glavni tok radnje, već više doprinela da izdvoji Kilija po još nekim karakteristikama, osim po tome što je sin Torinove sestre i odličan izviđač, koliko nam knjiga govori, a takođe iskristališe i Legolasa, bar što se tiče emotivnog dela, kome ona daje jednu dubinu, za razliku od The Lord of the Rings triologije, gde njegove emocije retko da su prikazivane, na uštrb njegovih vratolomija. Mada njih svakako ima i ovde, realno kakav bi to Hobit ili Gospodar prstenova film bio da Legolas ne prkosi zakonima fizike ili gravitacije, jer to je jednostavno Legolas. Obećavam, ovde obuzdavam nagon za gifovanjem.

Za to vreme, sa smrću Šmauga, patuljci su najzad u prilici da dođu do velelepnog blaga, koje ima poguban uticaj po Torina. Njegov pad u ludilo, izazvan pohlepom, urađen je jednostavno maestralno. Richard Armitage uspeva da prikaže koliko okolnosti mogu da promene nečiji um i ponašanje i pitala sam se da li će uspeti da prenese svu pakost i mračnu stranu lika iz knjige, kakav Torin naposletku postaje i drago mi je što mogu da kažem da je to učinio nepogrešivo počev od eha Šmauga, koji čujemo kako odzvanja iz Torinovih reči i glasa, pa do gotovo šizofrene sumnjičavost, koju pokazuje prema onima najbližima.

Pošto ne krasi samo patuljke ljubav prema zlatu ispred Samotne planine uskoro se okuplja vojska sačinjena od ljudi iz Jezergrada, predvođenih Bardom i vojska vilenjaka predvođenih kraljem Tranduilom, sa namerom da uzmu deo blaga, koje im pripada, Bard, kako za odštetu nanetu njegovom narodu usled uništenja, koje je prouzrokovao zmaj, tako i deo blaga, koji mu je obećan od strane Torina, jer Šmaug u planini nije držao samo blago oteto od patuljaka, već i od ljudi iz Dola, vilenjaka i drugih stanovnika Srednje zemlje. Iako sam mislila da će, u skladu sa knjigom, Tranduila znatno ublažiti, pošto upravo on pruža neophodnu pomoć stradalom stanovništvu ljudi, u neku ruku mi je i drago što su ga, u duhu prethodnih delova, zadržali pomalo opakog i zločestog, jer ga Lee Pace sjajno glumi upravo takvog, antiheroj koga volimo da ne volimo, ali koji nam je ipak krajnje simpatičan. Pošto su se u međuvremenu patuljci, zajedno sa Bilbom, iskusno zabarakadirali, Bard pokušava da urazumi Torina, kako bi sprečio rat, apelujući na njegovu čast, ali nam je svima jasno da je Torin daleko odmakao da bi tako nešto uspelo, tako da je bitka na pomolu.

Za to vreme Gandalf je zarobljen u tamnici Saurona, odnosno tačnije kavezu ( bar znamo odakle je Saruman crpio inspiraciju za kažnjavanje u Lord of the Rings ). Ovog puta mu u pomoć umesto orlova, priskače Beli savet, sastavljen od Galardrijele, Elronda i Sarumana, koji su pokazali šta umeju u smislu borbe i bukvalno "razbili" Nazgule, te najzad vidimo scenu, koju čitajući knjigu nismo mogli ni da zamislimo, jer je ovaj događaj o proterivanju Saurona u Mordor, tek ovlaš pomenut. Napravljena je lepa referenca ka LOTR u pogledu Sarumana, kome je prepušteno da se pozabavi sa Sauronom ( koliko sam ja mešala ova dva imena u početku, bukvalno moram da u glavi vizualizujem belog čarobnjaka i vatreno oko kada izgovaram ), a svima nam je poznato kuda će to odvesti, te je ovo lepo proširenje uloge za Christopher Lee - a, čija je uloga, zbog skraćene minutaže u LOTR: Return of the King, bila iskasapljena, a koji među filmskom ekipom predstavlja najvećeg ljubitelja i poznavaoca Tolkina i njegovog rada, pa je zanimljiva činjenica i da je jedini član ekipe, koji je Tolkina zaista i upoznao.

Gandalf je sada slobodan da se vrati u Erebor ( Samotna planina na vilenjačkom ), gde bukvalno i figurativno zatiče haos, ali mali Bilbo, potvrđujući još jednom činjenicu da su neopterećeni Hobiti izgleda i najrazumnija stvorenja, pronašavši Svetokamen iliti srce Planine, za kojim Torin opsesivno traga, odlučuje da ga, kao svoj 14. deo blaga, ponudi Bardu i Tranduilu u cilju razmene sa Torinom. Eh ti slatki Hobiti i njihovi mudri načini rešavanja problema, koje drugi ljudi komplikuju. Bilbo se nakon ovog događaja vraća među patuljke, što ispada loše po njega, jer Torin poludeo od besa, što je nasamaren i ucenjen draguljom, koji se smatra najznačajnijim među njegovim narodom i to od strane jednog obijača, želi da Bilba baci preko ograde u smrt, od čega ga zgroženi jedva odvraćaju ostali patuljci. Ova scena bukvalno slama srce i Bilbu i patuljcima, ali i nama, gledaocima, ne možemo da verujemo da neko može biti toliko nezahvalan i okrutan.

Tada iznenada ( sem za one, koji su pročitali knjigu i znaju da je Torin poslao gavrana kao poziv u pomoć u nekoj od prethodnih scena ) na poprište bitke dolazi Torinov rođak Dain, sa svojom armijom patuljaka, za koga se Džekson isto tako potrudio da u nekoliko kratkih scena u kojima Daina vidimo izbliza, možemo da naslutimo njegov karakter, ali dovoljno je i to što Gandalf za njega kaže da je između njih dvojice uvek Torina smatrao kao onog razumnijeg. I taman kada je sve spremno za akciju i kada se Tranduil, kralj vilenjaka, pošteno naoštrio, dolaze Orci, predvođeni Azogom i to veličanstveno upadajući na scenu, kroz ogromne bušotine iz zemlje, te opravdavajući naziv filma, najzad počinje momenat, koji smo svi čekali- Bitka. Sada se svi okreću protiv zajedničkog neprijatelja, koji kao da nadire sa svih strana i slede fantastične scene koreografisane borbe ( naročito ističem scenu kada smo još uvek nesigurni da li će se vilenjaci pridružiti borbi, te oni u jednom pokretu preskaču utaborene patuljke i jure na orke, tek da niko ne kaže kako ni vilenjaci ne znaju da priušte dramatičan ulazak ) po kojima se ova franšiza zaista oduvek isticala, ali koje se istovremeno prepliću i sa pojedinim intimnijim prikazima sukoba naših glavnih likova, od kojih pojedini vode i neke lične bitke.

Ovde imamo par komičnih predaha od sveobuhvatnog razaranja u vidu ličnosti podmuklog Alfrida, nekadašnjeg savetnika Gospodara Jezergrada, koji ne bira način da preživi ovaj rat, bilo to guranje nemoćnih i ranjenih sa puta ili prerušavanje u nejaku staricu, koji, pri tom, ne propušta priliku da dođe do zlata na bilo koji način. Meni lično su ove scene prijale, ovakav vid comic relief- a je uvek dobrodošao, dok god se ne preteruje sa agresivnim humorom i ne ide u nekom drugom pravcu, što ovde nije bio slučaj. Mislim da će oni malo mlađi obožavati ovakve scene i hvala na moći tumblr- a, koji me je podsetio, gde sam već videla sličnu scenu.

I dok patuljci, ljudi i vilenjaci trpe ogromne gubitke i gotovo da su nadjačani hordom orka,Torin se najzad doziva pameti, uz malu pomoć vizija Šmauga i načina na koji je on završio, obožavajući svoje zlato i novčiće, te naša omiljena družina patuljaka najzad istrčava iz zidina Samotne planine i grandiozno ( primećujem da je ovo opšti stil u filmu, što mi se dopada ) kreće u boj, predvođeni svojim kraljem, oko koga se sada okupljaju svi patuljci, sa obnovljenim žarom za ubijanjem bauka. Legolas i Taurijel, koji su za to vreme pratili okupljanje druge armije orka predvođenih Bolgom u Gundabadu, za koji inače saznajemo da je mesto, gde je poginula Legolasova majka, što je više nego što smo se nadali da ćemo saznati o njegovoj prošlosti za ovih 13 godina, stižu da na vreme o tome obaveste kralja Tranduila, taman spremnog da napusti celu stvar, ne dozvolivši da se više proliva vilenjačka krv, ali ne uspevaju da ga nagovore da pomogne patuljicima, pa naravno Taurijel sama polazi da pomogne svom omiljenom patuljku, dok je Legolas prati u stopu.

Torin se, zajedno sa Filijem i Kilijem, kao i Dvalinom, odvaja od grupe, kako bi najzad ubio Azoga, svog smrtnog neprijatelja, a svi mi, koji smo čitali knjigu vidimo u kom pravcu ovo odvajanje vodi. Fili i Kili su poslati, kao i uvek, u izvidnicu, nije lako biti najmlađi među patuljcima, te Bilbo ne stiže na vreme da ih upozori da je u pitanju zamka i da ih Azog čeka sa udvostručenom armijom novopridošlih bauka iz Gundabada. Sada slede scene, koje sam baš iščekivala, jer je to jedna od tipičnih primera o kojima sam već pisala kada se radi o knjizi, smrti Filija i Kilija su samo pomenute, odnosno o njima je Bilbo obavešten, kada se najzad probudio iz nesvesti prouzrokovane zalutalim kamenom, dok je na sebi imao prsten nevidljivosti. Bila sam nestrpljiva da vidim na koji način će ove dramatične smrti likova, koje smo zavoleli, biti prikazane, kada su u knjizi toliko skrajnute i na koji način će se završiti bitka, kada je i sam naš glavni junak, iz čije perspektive posmatramo radnju, u velikoj meri propušta.

Azog uspeva da zarobi Filija, starijeg od braće i direktnog naslednika Torina, te ga ubija pred očima samog Torina i njegovog brata i dok ni sami gledaoci, a kamoli likovi u filmu, ne mogu da dođu k sebi usled onoga šta se upravo desilo, bitka se nastavlja. Kili, sa ubilačkim besom, nastavlja da tamani orke, sve dok ne shvati da se i njegova voljena vilenjakinja Taurijel nalazi u opasnosti, u borbi sa posebno žilavim i otpornim Bolgom, te joj hita u pomoć i u svoju propast u naročito dirljivoj sceni. Po ubijanju Kilija ork ponovo usmerava svoju pažnju na Taurijel, ali stiže Legolas ( i sada svi zamišljamo fanfare kako sviraju ) u svoj svojoj slavi izvrsnog strelca i gimnastičara, otpočinje borba, ali avaj, po prvi put, mu se dešava da ostaje bez strela, te je primoran na druge tehnike borbe prsa u prsa. Uvek kažem da se na licu Orlando Bloom- a tačno vidi koliko uživa u snimanju ovakvih scena i koliko se sjajno zabavlja i stvarno se nadam da ćemo ga videti u petom delu Pirata sa Kariba, Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No tales.

Na sve to nadovezuje se finalni obračun Torina i Azoga, koji je fantastično snimljen i za mene predstavlja pravi vrhunac filma, naročito scena kada Torin uspeva da potopi Azoga ispod leda i to njegovim sopstvenim kamenom, da bi ovaj sekund kasnije iskočio i proboo Torina. U ovakvim trenucima svi blagosiljamo full HD rezoluciju i 3D tehnologiju. Ipak Torin zadaje finalni udarac i Azog najzad umire, dok smrtno ranjenog Torina nalazi Bilbo, koji se u međuvremenu, srećom, vrlo brzo osvestio od zadobijenog udarca kamenom, te ovaj momenat vrvi od emocija i dramatičnosti, dok se dva prijatelja opraštaju uz čuveni govor Torina da je više onih, koji cene dom, a ne zlato, ovaj svet bi bio srećnije mesto, dok mu skrhkani Bilbo govori da izdrži i da su došlo orlovi ( naravno ), ali na žalost prekasno za Torina. I tako otprilike ne ostaje nijedna osoba u bioskopu, kojoj oči bar malo nisu zasuzile u ovom trenutku.

Pobeda je osvojena, ali uz brojne gubitke dragih prijatelja i voljenih. Legolas odlučuje da napusti kraljevstvo Tranduila i po njegovom savetu odlazi u potragu za čovekom, poznatom kao Strajder, čije pravo ime tek treba da otkrije ( svaki fan LOTR u ovom trenutku ispušta geek- ovski uzvik, svestan da je reč o Aragornu, mada sam ja odmah zamislila i neki film o avanturama ove dvojice, pusto maštanje ), dok Taurijel pati, držeći još uvek u naručju preminulog Kilija. 

Došlo je vreme za rastanke i Bilbo se oprašta od patuljaka, u svom maniru obaveštavajući ih da su uvek pozvani na čaj u četiri. Ovde svakako fali scena Torinove sahrane i Dainovog krunisanja, pa nam se čini da je prekid nekako iznenadan i nagao, ali sigurna sam da će to ispraviti produžena verzija, koju željno očekujem. Bilbo kreće natrag u Okrug i Hobiton zajedno sa Gandalfom, od koga se pred dolazak kući oprašta, uveravajući ga da je njegov prsten izgubljen negde u bici, ali poznajući Gandalfa jasno nam je da nije "progutao" neuverljivu priču. Kakav bi to okret sudbine bio da je tada uzeo prsten i istražio ga malo bolje, ali šta bi onda mi gledali tokom dugih i hladnih zimskih večeri, koje vape za LOTR maratonom? Bilbo u sopstvenom domu zatiče licitaciju njegovih stvari, pošto se uvek može očekivati od Gramzibaginsa da iskoriste povoljnu priliku, te je primoran da dokazuje svoj indentitet, pokazavši ugovor o unajmljivanju obijača i ne možemo da ne pomislimo koliko je vremena prošlo između momenta kada su patuljci sedeli zbijeni u Bag Endu i kovali svoje veličanstvene planove i sadašnjeg trenutka, kao i o događajima, koji su se između odigrali. Poslednja scena u filmu je proslava Bibovog 111. rođendana, te, sasvim prigodno i odgovarajuće, završavamo tamo gde smo i počeli, there and back again.

Zaključak: Prava kruna The Hobbit triologije i savršeni kraj avanture duge 13 godina, prava poslastica za sve Tolkinove fanove i film, kome ja lično nisam mogla da nađem zamerku, mada priznajem izvesnu subjektivnost. Moj savet, ne čitajte negativne komentare, već idite i pogledajte film sami, bez predrasuda i uživajte  u ovoj jedinstvenoj i nezaboravnoj ekranizaciji. Za kraj ove moje poduže recenzije ( stvarno nisam uspela da se suzdržim i skratim ) ostavljam video za music score filma, pesmu The Last Goodbye, koju izvodi Billy Boyd, svima nama poznat kao Pipin iz LOTR filmova. Peter Jackson je očigledno odlučio da nas ove godine definitivno dotuče sa emocijama.