недеља, 21. децембар 2014.

Stoker



Zaplet: Nakon smrti Indijinog oca, njen stric Čarli, za koga Indija nije znala ni da postoji, dolazi da živi sa njom i njenom psihički nestabilnom majkom. Indija sumnja da ovaj misteriozni i šarmantni stranac ima skrivene motive i sve više postaje opsednuta njime.

Režija: .



Ovaj prikaz će sadržati spojlere.



Ovo je za mene jedan od filmova, koji su definitivno obeležili 2013. godinu, o čemu sam i pisala u ovom postu, ali ukratko. Sećam se da sam ga gledala na tadašnjem FEST- u i da sam bukvalno bila "oduvana". Taj utisak je opstao dosta dugo, pa se sve do sada nisam odlučivala na ponovno gledanje.


Na početku filma upoznajemo Indiju, za današnje standarde, prilično čudnu tinejdžerku, koja prezire fizički kontakt, na dan njenog 18. rođendana u trenutku kada otvara svoj tradicionalni rođendanski poklon, cipele, koje dobija svake godine od trenutka kada je rođena i za koje smatra da su poklon od njenog voljenog oca Ričarda, da bi tog dana umesto očekivanih cipela zatekla samo ključ. Inače cipele su prilično značajan simbol u ovom filmu na koji treba obratiti pažnju.




Istog dana Indijin otac doživljava sumnjivu saobraćajnu nesreću u kojoj gubi život. Tokom sahrane Indija u daljini vidi misterioznog muškarca, sa kojim uspostavlja neku vrstu telepatske veze ( za ovo ne možemo znati da li je stvarno ili nešto što se dešava samo u Indijinoj glavi, ali ovaj film svejedno obiluje takvim momentima ) za koga se kasnije ispostavlja da je njen stric Čarli, koji je navodno najveći deo svog života proveo putujući svetom i koga joj njen otac nikada nije spomenuo. Čarli od samog početka uspeva da šarmira sve prisutne, naročito Indijinu majku Evelin, zvanu Ivi, međutim kao da posebnu pažnju ipak posvećuje isključivo Indiji. Takođe saznajemo da je Indija naročito bila bliska sa svojim ocem, te da su zajedno često išli u lov, nakon čega bi ponosni otac preparirao sve ono što bi Indija ulovila i ubila, dok je njen odnos sa majkom prilično hladan i otuđen. Čarli se useljava kod Stokerovih, kako bi im pomogao da lakše prebrode gubitak muža i oca, ali sa svakom sledećom scenom u kojoj se pojavljuje jasno nam je da kod njega postoji nešto duboko uznemiravajuće i teskobno, na površini prekriveno šarmom  zavoljivošću.



Čarli počinje da se poigrava sa Indijom, najpre komentarišući mekoću zemljišta njihove bašte, zatim zajedno sa Indijom prisustvujemo sceni rasprave između Čarlija i domaćice Stokerovih, da bi kasnije Čarli insistirao da upravo Indija siđe u podrum i odnese kupljeni sladoled u zamrzivač, gde u momentu gledalac, za razliku od prestrašene Indije, može da zapazi zamrznuto lice pomenute domaćice. Zatim počinje da je sačekuje ispred škole, izazvavši pažnju svega što je iole žensko u radijusu od nekoliko kilometara, da vodi računa da Indija ne pokisne, sve vreme poigravajući se ne samo sa njom, već i sa Ivi. Uskoro u posetu dolazi i tetka Džin, očigledno preneražena što vidi Čarlija i uz upozoravajuće poglede insistira da nasamo razgovara sa Ivi i Indijom, kojoj ostavlja u ruci i ceduljicu, te posle večere odlazi u obližnji motel, pobrinuvši se da Čarlija navede na pogrešan trag hotela u kojem odseda. Sledeće scene su poput nekih iz klasičnih horor filmova, dok Indija ponovo silazi u podrum, Čarli gleda dokumentarac o orlovima, njihovom lovu i rivalstvu između potomaka ( ova simbolika postaje jasna kada kasnije saznamo nešto više o Čarlijevo prošlosti, a i same ptice su često viđen motiv u filmu ili na ovaj način, tokom lova ili u vidu jaja, koja Indija ljušti i razbija na početku filma, kao ljušturu, koju zbacuje sa sebe u trenutku Čarlijevog pojavljivanja ), dok Džin pokušava panično da stigne do upotrebljivog telefona, pošto je njen nestao. Istovremeno Ivi odlazi u Čarlijevu sobu sa čašom vina u rucu, ne zatiče ga tamo, dok Džin ulazi u telefonsku govornicu, a ispred je čeka Čarli sa njenim mobilnim telefonom, naizgled povređen činjenicom da mu je tetka dala pogrešno ime hotela, dok ne počne da polako skida kaiš, i to kaiš njegovog brata Ričarda, čije kretanje kamera pomno i usporeno prati, kada se njegov izraz lica menja, dok isti kaiš obavija tetki Džin oko vrata, a Indija, nakon otkrivanja tela zamrznute domaćice, bezbrižno sedi na podu i jede sladoled i to ukuse, koje je stric Čarli pažljivo i posebno za nju odabrao. I ovo uopšte nije najbizarnija scena u ovom filmu, ni prineti.



Indijina staromodna spoljašnjost i čudno ponašanje naravno privlači i maltretiranje tipičnih srednjoškolskih debila, sa kojima se ona uspešno obračunava, dok je ponosni Čarli posmatra iz daljine. Mislim da ovde nikom ne može da promakne taj odnos učenik- učitelj, koji Čarli gaji prema Indiji, ali ako nekom možda i jeste, sledi totalno neprimeren i blago poremećen, ali fantastičan, duet za klavirom strica i nećake, tokom kog Indija prenaglašeno doživljava Čarlijev dodir, osećajući možda po prvi put buđenje sopstvene seksualnosti, jer ma koliko delovalo čudno, ovo jeste coming of age film. Moram ovde da se osvrnem na pojavu pauka negde na početku filma, kojeg posmatramo kako se polako i zlokobno primiče Indijinoj nozi, dok nakon ove scene, pauk se uvlači pod Indijinu suknju. Sam pauk, po meni se može tumačiti možda kao, već pomenuto, buđenje Indije, onog nečeg monstruoznog, što je njen otac pokušavao da iskoreni tokom lovačkih lekcija, a što možemo videti u nekoliko krucijalnih flešbekova, a koje buđenje je pokrenuto dolaskom Čarlija ili je pauk sama Čarlijeva personifikacija, mada bih ja za njega više vezala pojavu muve, kao insekta, čiji iritirajući zvuk i pojava kao da ga okružuju, počev od kasnijih scena sa Ričardom, do scena iz detinjstva i samog kraja filma. Ali to su samo neka moja lična razmišljanja. I tako puna emotivnog naboja Indija prisustvuje sceni poljupca između Čarlija i Ivi, koja je gura u pravcu jedinog dečka, koji je prema njoj pokazivao bilo kakav znak ljubaznosti. Jako zanimljiv deo kada mu Indija upućuje sledeće reči "Have you ever seen a picture of yourself, taken when you didn't know you were being photographed, from an angle that you don't usually see when you look in a mirror, and you think: "That's me... that's ALSO me." Do you know what I'm talking about? " i time nam daje uvid u višestrukost sopstvene i uopšte ljudske ličnosti, što predskazuje i nekoliko scena sa ogledalima ili staklenim površinama u filmu, gde se likovi ogledaju iz više uglova. Nakon početne želje da rekonstruiše scenu, koju je upravo videla između svoje majke i strica, Indija ipak odbija momka, koji je sada razjaren napada u nameri da je siluje, ali u pomoć stiže Čarli sa svojim omiljenim rekvizitom kaišom, ali ne ubija dečka već ga "ostavlja" Indiji, koja ga šutira i udara, sve dok se ovaj ne oslobodi i ponovo je ne napadne, kada mu najzad Čarli slomi vrat, dok ovaj leži nad Indijom.


Ovo u Indiji izaziva... hmmm prilično snažna i uzbudljiva osećanja, kako prema sebi tako i prema Čarliju, koja kulminiraju u sceni pod tušem, kada sa sebe istovremeno spira i zemlju i krv, kao prljavštinu, što se može povezati sa momentom kada Čarli i Indija sviraju klavir, kada se ona okreće ka njemu, zatiče na sedištu samo komadiće zemlje i istu tu prljavštinu. Do tada nosi bele haljine i zemljane tonove, dok je u sledećoj sceni već vidimo u crnom džemperu, kao simbol gubitka naivnosti i nevinosti, na putu je da odraste i zauzme mesto, koje stric od nje očekuje. Kostimi takođe imaju veliki udeo u filmu, način na koji se nose, boje, koje reflektuju emocije i raspoloženje likova i značaj, koji predstavljaju u njihovom daljem razvoju. Indija najzad upotrebljava ključ, koji je dobila kao poklon za osamnaesti rođendan i otključava očevu fioku, gde pronalazi slike tri dečaka, od kojih su dvojica Ričard i Čarli, a treći, najmlađi, još jedan mlađi brat, koji misteriozno nestaje sa fotografija iz kasnijih godina. Takođe pronalazi gomilu pisama njoj namenjenih od strane Čarlija iz najrazličiijih delova sveta, poslatih za svaki praznik i za svaki Indijin rođendan, ali svako od ovih pisama ima utisnut žig mentalne institucije, gde je u stvari Čarli proveo sve te godine. U nekoliko odlično uklopljenih flešbekova, kroz suočavanje sa Indijom, vidimo mladog Čarlija, koji gaji ljubomornu mržnju prema mlađem bratu Džonatanu, kome je Ričard naročito posvećivao pažnju i ukazivao ljubav, što je doprinelo da Čarli hladnokrvno zakopa dečačića ( povezanost između Indije i Čarlija može se videti i ovde, kada Čarli u pesku pravi krila anđela, poput odrasle Indije na krevetu ), te su ga, kao još uvek malog dečaka, poslali u mentalnu ustanovu, koju je trebalo da napusti upravo na dan Indijinog rođendana, ali po saznanju da mu neće biti dopušteno da vidi Indiju, koju, iz svega onoga što je slušao od domaćice Stokerovih tokom godina, o njenom gnušanju prema fizičkom dodiru, koje i on oseća, hladnokrvnošću sa kojom oduzima život životinjama, smatra svojom jedinstvenom srodnom dušom, osobom na koju može preneti svu ljubav i opsesivnost, koju je nekada osećao prema njenom ocu, Čarli ubija Ričarda, moram reći uz genijalno ciničnu opasku: "Of course I still love you, Richard. I just have to love you a little bit less now".



Sada kada je sve otkriveno, vreme je da Čarli Indiji uruči njen pravi rođendanski poklon, ženstvene potpuno crne salonke sa visokom štiklom ( devojke će sigurno primetiti da se radi o čuvenim Lubuten cipelama ), koje označavaju dostizanje pune zrelosti i završetak puta, koji je počeo od prvih crno belih cipela, koje je Čarli slao Indiji, posredstvom pomenute domaćice, a koje su predstavljale harmonični balans duše, jing jang, dobro i zlo, na kom je Indija od devojčice stasala u savršenu ženu za Čarlija, njegov ravnopravni partner, te ubrzo i pokazuju kako su dobar tandem. Indijina majka Ivi, koja je do sada izigravala "slepog kod očiju" statistu u sopstvenom životu, najzad uspeva da nazre delić prave Čarlijeve prirode, kroz izmaglicu alkohola. Ipak ovo jeste prava uloga za Kidmanovu, mada nije dobila suviše prostora u filmu, jer zaista srce priče su Metju i Mia i neverovatna hemija, koju poseduju, njena pojava je snažna, duboko emotivna, ranjiva, savršeni kontrast celokupnoj atmosferi kuće i dvema sociopatama, koji obitavaju u njoj. U sceni kada drži govor o razlozima rađanja dece, naprosto dominira sa svakom rečenicom upućenom Indiji, ispoljava nepogrešivu mešavinu ljubavi, ogorčenosti, pomalo i mržnje prema detetu, koje joj nikada nije iskazalo ni najmanju primesu nežnosti, a kamoli ljubavi. Ivi postaje prepreka na putu ostvarivanja Čarlijevog savršenog plana i njegovog konačnog odlaska sa Indijom, te kao takvu pokušava da je ukloni svojim omiljenim oruđem za rešavanje problema, dok istovremeno zove Indiju da prisustvuje smrti sopstvene majke. Indija se za to vreme hladnokrvno pakuje, odlazi po lovačku pušku, kroz koju nišani i ubija svog strica, jednim pravilno odmerenim hicem, baš onako kako ju je otac naučio.



Zašto je Indija ubila strica? Da li je zaista htela da zaštiti svoju majku ili je jednostavno smatrala da joj Čarli više nije potreban, da je učenik, prevazišao učitelja? Prepušteno nam je da sami izaberemo zadovoljavajući odgovor.

Na kraju vraćamo se na početak. Scena kako Indija stoji, dok oko nje vijori lepršava suknja, na njoj je majčina bluza, očev kaiš i cipele, koje je dobila na poklon od strica, najzad svoja, oslobođena svih stega, koje su je kočile na putu spoznaje sebe i sveta oko sebe. Jedino ostaje dilema da li je Indija ovakva, jer kao i cvet u prirodi, nije mogla da bira svoje boje ili su to od nje stvorili ljudi, koji su je okruživali od detinjstva, njihovo vaspitanje i uticaj? Da li je ono što nas čini priroda, koja je urođena i koja se ne može savladati ili se formiramo, kao posledica uticaja spoljašnjosti? Nature versus nurture.



 Vizuelno i tehnički film je perfektan, zvuk, kadrovi, muzika, sve je uklopljeno u savršenoj harmoniji, kako bi gledaocu bilo pruženo jedinstveno filmsko iskustvo. Zanimljivo je da je scenario za Stokera napisao , čuven po svojoj ulozi u seriji Prison Break, dok je koreanskom režiseru, koji je slavu stekao zahvaljujući kultnom ostvarenju Oldeuboi, čiji su neuspeli rimejk Amerikanci već napravili Old Boy, ovo prvi film na engleskom jeziku.

Zaključak: Film, koji izaziva snažne emocije, bilo gađenja, bilo oduševljenja, pomalo jednog i drugog, ali nikako ravnodušnosti i predstavlja žanr za sebe.












 

Нема коментара:

Постави коментар